четвртак, 08. септембар 2016.

Raskršće

                                                                       .  .  .
Mnogi putevi i mnoga raskršća, mase ljudi dalekih i stranih. Ona tamo grupica smeje se i komentariše neki klip sa jednog od pametnih telefona. Tehnologija ključa na sve strane. Manje pogleda u oči, više u ekrane.
Grupa belih, čupavih pasa dolazi na zakazano druženje u sedam časova. Vlasnici se pozdravljaju prepoznatljivim frazama, kuce radosno poskakuju vrteći se u krug i jedne oko drugih. Čistoća radosti.
Jedan nametljiv muškarac počinje da mi pruža žalosne rečenice upakovane u nesiguran, kiseo osmeh. Nisam tražila a tu sam se zatekla. Ne čujem, ne vidim, ne osećam. Moje su misli već duže vreme daleko.
Fontana me kao u šali prska skupinom sitnih, hladnih, kao iglice oštrih kapljica. Hoće da mi skrene pažnju. Sa žalosnog nametljivca, sa radosnih kuca, sa grupe koja se tehnološki socijalizuje. Sa misli koje me preplavljuju. Jedno zvono a onda više, prilično asinhronizovanih razbija galamu i unosi nered u već postojeću gužvu. Kao da opominje, 20h je časova, vreme je da pospremite svoja očekivanja i svoje živote. Hladnoća me osvežava i kao u transu budi iz sna o snu koji se neće ostvariti. Kiselo se osmehujem nametljivcu i odlazim. Pozdravljam vlasnike pasa i kuce blago protrljam po čupavim glavama. Bacam spontan pogled ka tehnološkoj grupici. Ne razumem ih i ne zavidim im. Pozdravljam zvona pogledom ka još uvek letnjem nebu, bez zvezda ali sa lepim nijansama tamno plave i crne. Opraštam se od svojih misli. Ostavljam ih tu na platou, utapam u zvonjavu zvona, u lavež kuca, u smeh one tehnološke grupe. U bezobzirnost sa kojom odbih nametljivca. I krenuh.
Ćutke i nežno ka nekom lepšem raskršću.

среда, 03. август 2016.

O ženama. Zašto se ne prihvatamo međusobno a očekujemo da nas prihvate?

Čini se da je uloga žena danas više nego potcenjena i porobljena. Pre svega predrasudama. Štaviše, pričajući sa ženama različitih generacija stičem utisak da smo mi same jedne drugima vuk, da same sebi urušavamo vrednosti robujući nametnutim i nasleđenim predrasudama. I stoga pre nekoliko dana, čuh tu neprijatnu etiketu za koju sam verovala da je ipak ostavljena negde u prašnjavom, prošlom veku. Raspuštenica. Pogrdna reč za ženu koja je samo odlučila da iskoristi svoje pravo na izbor, na život, svoje pravo na grešku. Pogrešila je, našla se u nesrećnom braku i kao da joj nije dovoljno patnje što mora da prekine tu tešku vezu u kojoj su neretko i deca činioci, već mora i žensko društvo da je žigoše, da je unizi, da je potceni ne bi li se vlastito uzdiglo, istaklo. Govori se toliko o nasilju nad ženama, o fizičkom i psihičkom nasilju od strane muškaraca ali je pitanje zašto žene čine to verbalno nasilje jedne nad drugima, zašto umesto da se zaštite međusobno imaju tu želju da tuđi život i odluke žvaću i vare kao najukusniju hranu. da malo zabibere, nezasite tuđih grešaka.
U prilog tom ženskom pravu i ženskim greškama i odlukama, prilažem i vest da će se na otvaranju Olimpijskih igara u Riju 5.avgusta pojaviti i prvi transrodni brazilski model koji je muza mnogih svetskih  kozmetičkih kuća, Lea T. Da li će se i na nju obrušiti baš žene, kao lešinari željne da ograde svoju urođenu ženstvenost od te druge, naglo stečene? Jer paradoks jeste da činjenice dokazuju da muškarcima najmanje smetaju ovakvi izbori, žene "raspuštenice" i slične ljudske slabosti i mane. Iako suštinski ne razumem transrodnost kao pojavu, podržavam pravo svake osobe da svoju seksualnost i identitet pronađe, izgradi i ispolji sve dok to čini na način koji ne unižava i ne oštećuje moj ili bilo čiji tuđi život. Ukoliko se ta osoba istinski oseća kao žena, ukoliko smatra da je to njena istinska priroda, ja ću je prihvatiti kao ženu iako joj rođenjem nije dat telesni identitet žene. To je ne čini manje vrednom a nažalost - često je čini žrtvom predrasuda. Jer je i kao razvedena žena odlučila da živi. Shvatila je da je život suviše kratak da bismo se bojali društvene osude i ne prihvatanja, odbacivanja kojem su ljudi (žene) toliko skloni.
Ukoliko bi žene svoje koleginice, komšinice, poznanice posmatrale kao bića sa podjednako važnim i bitnim željama, strahovima, bića podjednako sklona i glupim i pametnim izborima, svet bi zaista bio jedno lepše mesto za život. Ne moramo se nužno voleti ali se ne moramo ni osuđivati međusobno. Iako je očigledno, deo naše srpske kulture čuvena rečenica "Obradovao se što je komšiji crkla krava", odbijam da prihvatim da su samo sredina u kojoj smo rasli i mentalitet koji smo nasledili, odgovorni za ne razumevanje i potrebu da drugima preko sudimo. Ima mnogo više do toga šta je u ljudima, šta u njima raste, šta neguju i hrane a šta zapostavljaju u sebi, dobrog ili zlog vuka. A nad tim, sve mi žene treba da se zapitamo i preispitamo. I da shvatimo da ćemo se, negujući tradiciju odbacivanja, i mi kad-tad nači na tapeti. A to neće biti ni malo lep osećaj.

среда, 23. март 2016.

Zapisi iz sivog sna. Jednog dana volela bih čuda



... Jednog dana volela bih da sakupljam lekovito bilje. Da poput travara, smišljam i spravljam svoje tajne recepture. Oduvek su me privlačili magija i šamansko, rituali i prokletstva, zapisi i ispričano.
Čuda.
Jednog dana volela bih da imam svoju cvećaru. I baštu u kojoj bih gajila cveće. Neko egzotično i jarkih boja. Ili delikatno poput orhideja. I obavezno pistaće, to čudesno drvo pistaća.
Malo čudo.
Jednog dana volela bih da imam farmu svitaca. I muzej posvećen svicima. Da skupim nebrojeno puno knjiga posvećenih svicima. I da ih slavim u svoj njihovoj lepoti. Da im se divim i izbliza ih posmatram. Osluškujem i osećam. Baš kao vilinske konjice, ta magična bića iz vilinske zemlje. 
Samo nam kratko pozajmljena za ovaj čudan svet.
Čudo.
Jednoga dana volela bih da pomerim granice nauke. Da izgorim u laboratoriji, da uložim sve svoje atome u otkrivanje nekih novih lekova, metoda, tehnika. Da u nauci dopunim poglavlje. Popunim praznine oralno medicinske prakse. Da pronađem, otkrijem, razumem. A onda svetu poklonim, pokažem, predam.
Čuda.
Jednog dana volela bih da budem baka koja peče kolače. One čajne,mirisne, cimetne. Kolače za dušu. I da cela ulica zamiriše kad otvorim rernu. A da ih onda podelim deci. Svojoj, komšijskoj, uličnoj. Da budem poznata kao slatka baka. Ona koja ljubav daruje i šećerom. I cimetnim kolačima.
Mini čudima.
Jednog dana volela bih da makar i jednom pa zauvek, dotaknem pingvina. Da osetim kako mi podrhtava nežno perje pod prstima. Da osetim otkucaje srca i toplinu malog tela. I da ga zagrlim, pa makar i na tren. Jer nema lepšeg bića na ovom svetu od tog malog,preljupkog pingvina.
Malog čuda.
Jednog dana volela bih da u ruci držim ruku ispresecanu venama. Staračku,suvu, smežuranu, nejaku. Ali moju, najvoljeniju. Da ukrstim prste sa njegovim prstima i da nam se burme sudare. Da ih i dalje nosimo. I da nam se ruke i dalje savršeno uklapaju.

Moja čuda.

уторак, 03. фебруар 2015.

#PlaninskePrice - Zlatni bore za sve nas, u daljine šalji glas!


 Ima li boljih uvodnih reči o najvoljenijoj srpskoj planini od stihova njenog rodoljuba, gorštaka i pesnika naroda i prirode, Mihaila Pupovića? I kako uopšte napisati priču o Zlatiboru a obuhvatiti svaki delić njegovog složenog, punog, izvornog tkanja isprepletanog  mirisima četinara i domaće kuhinje, šuškanja cveća i trava sa šešira čuvenog deke čajka - travarka, čika Bore Šišovića, žive legende ovoga kraja?
...
Priča o ovoj planini je jedna od onih povesti bez kraja i početka, u koju bivate upleteni od onog časa kada vaš pogled prvi put obuhvati široka zelena prostranstva išarana suncem što se reflektuje u vodi; onoga trena kada vas glavna promenada ovoga grada-planine zapljusne hitrom žurbom domaćina, turista, uličnih prodavaca dragunlija i ručnog rada iz Sirogojna; one sekunde kada vas omami miris sušenog mesa i sušenog lekovitog bilja iz Sjeništa, Stubla, Uvca, marljivo okačenog duž streha drvene kućice-brvnare. Svi se ti utisci nose putem vetra koji golica maštu, zavodi i izaziva da se od Zlatibora još više vidi, više proba, više prođe. I gle, za tili čas se nađoste na lokalnoj pijaci gde u svakom prevoju zemljanog lonca iz Zlakuše osećate umešnost i predani trud njegovog stvaraoca, majstora svoga zanata. Jer mala umetnost Zlatibora ogleda se u njegovim detaljima, u uzdama konja okićenog kićankama što vuče stari fijaker; u uličnim svetiljkama obrgljenim puzavicama i cvećem kao kakvom scenografijom namenjenom za sticanje uspomena nekog pridošlice...
Pulsira tako Zlatibor, pletući se oko svoje žile kucavice, jezera na čijim obalama život vrevi a ljudi izdišu još poneku preostalu trunku umora ili neraspoloženja. Jer ovde sve boljke prestaju da bole; ovde se živi i diše plućima planine koja leči, obnavlja i regeneriše. Školuje duh i isceljuje telo. I poziva na istraživanje svojih mnogobrojnih staza zdravlja, rasutih duž brda i vijagavih poput iglica oko stabala vitkih borova. Te staze odvešće vas u neslućene visine i samo srce planine sa kog puca pogled dokle god vam um i oči dosežu, do granice sa nebom i pticama, do sela rasutih duž zlatiborskih planina i livada. A baš tu, na obodu Zlatibora, čuva se i neguje tradicija ove planine koja je i čini toliko omiljenim kutkom prirode za beg od užurbanog stila naših života. U košnicama ovdašnjih medara, u siru i kajmaku sa obronaka Mećavnika i šapatom trava nošenih priča iz sela Kremana; u venčićima belih rada koja deca pletu na proplancima, ovde se slivaju i prošlost i budućnost. I tradicija i savremenost. I blizina Drvengrada i svetla Kustendorfa; i penušanje Belog Rzava i zvuk Ćire na šinama Šarganske osmice. Baš poput predskazanja ovdašnjih Tarabića koji nam poručiše da "... proći će podosta godina pa će se ljudi opet setiti gvozdenoga puta te će ispotekare obnoviti ovaj put, samo njim do Višegrada neće putovati radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije". I doista, Zlatibor nas mami radi uživancije i odmora ali je on mnogo više od toga; Zlatibor je i lečilište i tlo najpoznatijeg etno sela u našoj zemlji Drvengrada; i područje prirode za zaštitu zlatnog bora (Pinus Silvestris Zlatiborica) u okviru sela Negbini; i dom dragocenih biljnih i životinjskih vrsta, gljiva i insekata; i područje bogato prirodnim resursima poput vodopada Gostilje u kom se po predanju kupaju noću vile ili pak ukrasima prirode poput Stopića pećine u kojoj možete videti Pseće groblje ili osetiti na licu kapljice vodopada Izvor života...
Gde god se obreli na ovom velikom polju brda i dolina, sela i pašnjaka i popločanih ulica glavnih promenada na kojima se kafa najslađe pije; bez obzira koliko dugo vam okolnosti dozvoljavaju da se prepustite čarima ove, nama bliske i drage planine, jedno je sigurno. Sa Zlatibora ćete otići promenjeni, oplemenjeni, ozdravljeni. Sa nekom iglicom bora u kosi, sa ukusom sveže vode na usnama ili pakovanjima zlatiborske pršute u torbama. Sa još po nekim zemljanim loncem, drvenom kašikom i buketom smilja, sa osmehom i sa po nekom rečju sa novoštokavskim akcentom.
I sa najsrdačnijim mahanjem zlatiborskog deke čajka-travarka.

петак, 25. април 2014.

Točak



.. Teško i grubo kloparanje točkova što su nosili tegobu ljudi i njihovih spašenih života, prenu me iz sna u vreme kada sunce dosta visoko bivaše na horizontu. Zaparina i vrela žega nagnaše me da se još dublje utisnem među ono malo stvari koje mogadoh nazvati svojim i tako sačuvam ovaj otrgnuti život od navale zajapurene, osorne i preteće vrućine. Sve okolo odavaše svoj prepoznatljiv miris; znojna i nečista ljudska tela što se stapahu sa prašnjavim i odveć starim koferima i svakojakim posudama koje u tom teškom trenu dograbismo i ispunismo svime onime što stigosmo da spasimo iz svojih kuća... Sada već zgorelih i pustih ognjišta, otetih i porušenih domova. Na sve strane behu razbacane kartonske kutije iz kojih virihu dečije, stare, krpene lutke; poneka izvrnuta cipela ili tamno pleteni džemper. Svega beše tu, na toj gomili što je najviše skrivala i štitila nas ljude, sada označene tim tmurnim i nemilim imenom. Izbeglice. Bili smo ljudi koji više nisu imali staništa. I poput nomada, bili smo osuđeni da se otisnemo u svet u kome možemo ali i ne moramo pronaći svoga kutka i prostora. I postaviti nove temelje života. Oprezno odložih svoje misli u krhke korice odvažnosti i pogledom ispratih jednog mladog čoveka očiju uprtih u daljinu. Beše tek zagazio u svoju trinaestu godinu, na oko dete a svedok toliko toga. Starost, pomislih. Samo naš izgovor za mudrost pred mladim svetom. Ovaj dečak imao je, bejah siguran u to, znatno više iskustvene nadmoći od svih nas odraslih prisutnih na ovom grubom rubu sudbine. Dečak me pogleda i brzo sklonih svoj pogled u stranu. Previše pitanja beše u njemu. Zamišljenost nije za oči jednog deteta i samog odveć suočenog sa nedaćama rata. Različita su lica slabosti. Nekome načnu telo, drugome izgrebu dušu. No,moje telo sada je samo trošna fasada, vidljivo okrnjenih ulubina i oštećenja. Trošna pukotina zadržana samo nekom neodređenom i nepoznatom nadom. Nenadanim gostom u ove čudne dane.

Hoćemo li umreti?” Seo je na zbijeno i isprano šatorsko krilo, privijajući noge svojim grudima. Duga i teška kosa beše mu uvijena u pregršt kovrdža koje skrivaše raskošno i puno, puteno belo lice.

 "Ne,nećemo", odgovorih spremno. “Izbegli smo smrti i sada smo sigurni.”

Ali više nemamo ništa”, nastavljao je dečak. “Izgubili smo sve. I naš zavičaj.”

Nemo i prećutno skupih usne.

Nismo sine,nismo ga izgubili. Zavičaj se uvek nosi u srcu. A dom...dom je tamo gde ga stvoriš. Imaćemo mi nove i lepše kuće.

 Da li će nas prihvatiti tamo gde odemo? Šta ako im budemo stranci?

Svi smo mi saputnici na ovom putovanju. Neko izgubi kuću a neko mnogo više. Neko ne doživi da ispriča i vidi dalje. Ti ćeš uspeti gde god se našao,pred tobom je budućnost. Neko novo tle čeka na tebe! Ali ne smeš se predati,odavde počinje tvoj novi život. Okreni list i zaboravi. Istisni ovo sećanje kao i svako drugo koje ti je oduzelo bar jedan dan od radosti. ”

A Vi, šta će biti sa Vama?”

Snažno sunce prigrlilo je našu kolonu.Bilo je već prilično kasno. Pogledah pravo u visine besciljno hvatajući niti jednog zraka.

Ja sam već pronašao novi dom i zavičaj. Ne brini za mene,sine.

A gde je to, gde ćete otići?”

Lavirint svetla prelete mi preko usana.

“Gde god otišli na ovome svetu,uvek možemo pustiti korenje. Ne daj da te ikada ograniči zemlja jer svet je širok koliko i tvoji vidici. Trudi se, radi i stvori svoje ognjište. A ako te negde ipak ne dočekaju kao svoga, zahvali se i nastavi dalje. Na svetu uvek ima mesta za one koji znaju gde pripadaju... A mi pripadamo istome. Naš zavičaj je sloboda i svetlost.

To rat ne može da nam oduzme."

“Kako znate da ne može?”

“Jer se zavičaj nosi u duši a naše duše sada su slobodne.

Jer mi smo preživeli, sine.