субота, 31. децембар 2011.

Godina za godinom... Ode još jedna!

Još jedna godina je na izmaku. Štaviše,rekla bih da se euforija oko dočeka već oseća u vazduhu...
Međutim,za neke će ulazak u 2012-tu obećavati samo još jednu kriznu i neizvesnu godinu, punu poteškoća da se izmire računi i savlada finansijska nestašica. Kasirka iz prodavnice prekoputa, imala je jutros baš takvo, zabrinuto i tužno lice... Za one imućnije, doček je prilika da se baškare za prepunom trpezom srećni što su sebi omogućili taj luksuz. Uz zdravicu će mnoge želje poleteti noćas k nebu...
Ove godine (a uskoro prošle), na marginu smo izneli sve one probleme koji su potresali kako naše privatne, tako i javni život sredine u kojoj živimo. Bavili smo se sveprisutnim problemom napada pasa lutalica i izgradnjom azila koji crpe naše državne materijalne resurse dok neki naši sunarodnici spavaju na ulicama zaklonjeni kartonskom kutijom od zime... Bavili smo se (ne)rešivim problemima zdravstva koje umesto da gradi ugled institucija kojima trebamo i možemo verovati, sve više potkopava naše poverenje u medicinu i čuveni princip Primum non nocere... Dotakli smo se i teme gej-lezbejskog položaja u društvenom miljeu Srbije gde se (većinski) ne odbacuje seksualna opredeljenost već netaktičko ispoljavanje iste.. Pitanja kulture održavanja higijene, robovlasničkog poretka 21.veka i entuzijastičkog temperamenta našeg malog naroda sa Balkana, raščlanili smo i pokušali da odgovorimo na njih gledano iz ugla tradicije, današnjih obrazaca ponašanja i ličnog (subjektivnog) stava. Internet tehnologiji posvećen je veliki broj postova ove (prošle) godine imajući u vidu da živimo u digitalnoj eri u kojoj nam tehnika sve više zamenjuje ljudskost i bliskost..
I za kraj, podsetiću vas na pet najčitanijih tekstova ovog bloga. Prvo mesto zauzeo je Fenomen GSP-a. Higijena (ni)je zakon. Izlišno je objašnjavati zašto -to je stvarnost sa kojom se svako od nas suočava svakoga dana. Drugo mesto zauzima Čitanje- gde smo bili nekad a gde smo danas. Ovo je bilo lepo iznenađenje i za mene jer ostavlja veru da, i u ovoj ubrzanoj eri, budućnost knjige ipak postoji. Sve dok ima čitalaca, makar i e-knjiga. Na trećem mestu nalaze se Konzumeristi pomodarskih vrednosti -ta duhovna socijala. Svi ih znamo jer su toliko česti da ih ne možete zaobići. Dovoljno je da u vreme praznika uđete u neki od tržnih centara i shvatite koliko je trend pomama uzela maha. Lažni elitizam kao odelo potpuno praznih ljudi.  Facebook detinjstvo,igra lajkova na četvrtom je mestu i govori o činjenici da živimo u vremenu u kome detinjstvo postepeno zamenjuje korisnički nalog na društvenim mrežama. Poput starih zanata, i stare dečije igre postepeno izumiru. I peto mesto pripada tekstu Robovlasnici 21.veka- otkrivena i prikrivena stvarnost. To me vraća na priču o kasirki sa početka ovog teksta koja je jedna u moru onih koji trpe komplekse, aroganciju i "šefovanje" svojih nadređenih, samo pukim slučajem materijalno stabilnijih a vrlo često duhovno ubogih..
Želim vam svima srećnu i uspešnu 2012-tu godinu!! Verujte u sebe i ne dajte se pokolebati u odlukama za koje osetite da su ispravne i prave za vaš život u datom trenutku.
Ništa na ovom svetu ne podleže zakonu konstantnosti - naprotiv,promenljiva je jedini putokaz za ispunjenoj i ostvarenoj budućnosti!
Do sledećeg čitanja pozdravlja vas vaša


Iva



субота, 24. децембар 2011.

Hi- tech hrana & veza preko veze


Živimo u vremenu kada su nam mogućnosti veće nego ikada, resursi sve manji a kvalitet življenja- sve porazniji. Epidemije gojaznosti, depresije i otuđenosti nus produkt su modernog doba koje je potisnulo a onda i sahranilo sve nekadašnje prednosti i vrednosti ličnosti i individue. Porazno je saznanje da su ljudi širom sveta, u trci za sve većim i boljim pokazateljima materijalnog blagostanja i konzumerističkih  dragocenosti, izgubili one odlike koje su ih činile humanom rasom- častoljublje, poštenje, iskrenost i saosećajnost.
Invazija potrošačke svesti koja nalaže da se sve u ovom vremenu može kupiti, zameniti i nadomestiti, svoj danak uzela je i na polju međuljudskih odnosa i gastronomije, temama na kojima bih ovom prilikom želela da se zadržim. Razvoj socijalnih mreža nedvosmisleno je uštedeo naše vreme i poboljšao naše poslovne mogućnosti ali poput hladne i bezlične Internet tehnologije, oduzeo nam je bliskost i prirodnu ljudsku interakciju. Površnost i samoprodaja reprezentovana na način na koji vlasnik korisničkog naloga mreže Facebook ili Twitter odabere, banalizovale su i do trivijalnosti dovele pojam prijateljstva a negde i ljubavi imajući u vidu da se postojanje "veze preko veze", danas smatra legitimnim obrascem partnerskog odnosa. Samo modernije, hi-tech verzije.
Otuđenost i Internet opsesija prouzrokovala je još jedan, mnogo ozbiljniji problem sa kojim se svet u globalu suočava: pojavom narastuće gojaznosti. Obedovanje koje je nekada predstavljalo mnogo više od prostog fiziološkog čina unošenja hrane, danas je svedeno na desetominutno ispijanje kafe i užurbano gutanje ručka za poneti u kancelarijama i obrazovnim ustanovama širom sveta. Pred ekranom naravno.
Više od toga šta se jede, postalo je bitno štiklirati i tu, danas samo još jednu obavezu koju nalaže naš fizički, telesni sistem. Stoga, pojava ili možda trend “slow food” restorana koji se posebno proširio Italijom, zemljom poznatom po gurmanluku i tradiciji i kulturi hrane, podsetio nas je na nepobitnu činjenicu da nam je svima neophodno usporenje. Predah u grozničavoj eri ubrzanja.
Zastati, zapitati se, predahnuti i udahnuti ono malo istinskog od života što je ostalo u nama, jedina je mogućnost koju imamo kako bismo se vratili osnovama kao jedinom početku od kog možemo krenuti. Jer sa trenutne tačke, dalji put vodi samo u skraćeni i uskraćeni životni vek lišen duhovnosti, ljudskosti, zdravlja i svesti.
One prave,lične,nepokolebane dostignućima modernog doba. Naizgled prednostima a dublje gubicima koji nas obezličuju i od nas stvaraju prazne klonove generacije uspešnih.
Na pogrešnom polju.

петак, 28. октобар 2011.

Tvoj nemar - nečiji život. Da li su dopustive lekarske greške?

Tema koja ne zastareva - pitanje lekarskih grešaka, odnedavno se opet nametnula u javnosti kao posledica nemilih događanja o kojima se pisalo poslednjih dana. Naime,jedna žena tragično je izgubila život od sepse prouzrokovane neadekvatno odrađenom stomatološkom intervencijom dok je drugoj ženi ugrožen život i smanjen kvalitet istog kada joj je, fatalnom greškom, izvađen zdrav bubreg umesto urađene očekivane operacije slepog creva. Opravdanja - nema.
U situacijama poput navedenih, teško je i nezamislivo shvatiti kako je moguće da se u tolikoj meri pogreši u sprovođenju određenog medicinskog postupka. Moja porodica takođe je u prošlosti izgubila jednog člana zbog pogrešno postavljene dijagnoze lekara, dakle zbog lekarske greške za koju čak ni nakon nesrećnog slučaja, niko nije snosio odgovornost. Ljudi su bili kivni i govorili da bi rado " linčovali " odgovornog doktora međutim, pravni sistem sa svim svojim slepim ulicama i neophodnošću posedovanja znatnih finansijskih sredstava za pokretanje (tada) jednog takvog disciplinskog postupka, zatvorio nam je vrata. Ti isti lekari nastavili su i nastavljaju da rade. Gde im je savest?
I sama se spremam za ulogu doktora jednoga dana ali određene principe nosim. Osnovni od njih jeste da, ukoliko osetim da nisam 100% spremna da pacijentu pružim najbolju moguću negu koja se od mene očekuje, svesno ću odustati od planirane intervencije. Ljudski život nema cenu i ni najveći umor, stres, opterećenost ili bilo šta drugo, nisu argument na osnovu koga bi bilo opravdano povrediti nekoga.
O slučajevima kada su žrtve nemara,nebrige i nedovoljnog poznavanja materije (a i takvi slučajevi su zabeleženi) bila deca koja su tragično nastradala, ne želim ni da govorim. Dobijanje sudskog spora kojim se oduzima diploma i zabranjuje dalji rad nadležnog lekara, za roditelje je tužna satisfakcija i nikakva uteha. Jer ovakve slučajeve treba sprečiti a ne tražiti rešenje za problem tek kada nastane.
Da li bi pravi način bio u pooštravanju mera obrazovanja za buduće zdravstvene radnike ili uvođenjem strožije discipline pri obavljanju zdravstvenih delatnosti u predviđenim instutucijama, ostaje kao pitanje za one koji bi ovom, sve češćom, pojavom trebali da se ozbiljno "pozabave" a ne da je posmatraju kao fatalne, izdvojene slučajeve za koje nije postojala preventiva.
Mogućnosti uvek ima. Za one koji žele da ih iskoriste.

недеља, 23. октобар 2011.

Robovlasnici 21.veka - otkrivena i prikrivena stvarnost

Generalno gledano, rekli bismo da je robovlasničko društvo nešto što smo davno ostavili iza sebe gradeći i stvarajući radne zajednice bazirane na demokratiji,jednakosti i ravnopravnosti kao vodećim idejama današnjice. Međutim ova, trebalo bi istorijska pojava, još uvek poput korova nagriza globalnu društvenu sredinu samo ovog puta pod drugim imenom i veštom maskom kojom se prikriva jedan te isti problem.

Robovlasništvo ili savremenim jezikom rečeno -Neetička vladavina jačega.
Nemoralan i nehuman način poslovanja danas je prisutniji nego ikada ranije i posebno pogađa materijalno  ugrožene pojedince koji, u ovim nesigurnim vremenima, bivaju prinuđeni da svoj ponos, strpljenje i dostojanstvo potčine seksualnom, fizičkom, psihičkom i svakom drugom obliku nasilja i ugrožavanja jednog od osnovnih ljudskih prava -prava na poštovanje. Ljudi se na ovaj korak odlučuju jer ne osećaju da su u bilo kojoj meri zaštićeni pravom na dostojanstven i pravedan rad i samim tim, njihova potčinjenost Poslodavajućem Tiraninu biva sve snažnija i izvesnija. Smatrajući da je bitka za poslovnu korektnost već unapred izgubljeni rat za koji se nema ni dovoljno novca ni dovoljno dokaza kojim bi se ukazali odgovarajući propusti i samovoljni potezi nadređene osobe a pritisnuti tegobom da odgovore na finansijske izazove koje nosi život, mnogi ljudi ako ne i većina, ove slučajeve sahranjuju u prećutanom nezadovoljstvu bivajući poniženi i ugnjetavani od strane manipulativnih poslodavaca.
Pitam se gde su te institucije koje mogu da nam obezbede časno obavljanje bilo koje radne dužnosti i gde je taj zakon u kome se uvek mogu pronaći rupe za sprovođenje svih mogućih nehumanih radnji dok se za pravedne slučajeve gotovo nikada nema dovoljno interesovanja?
Da li bi trebalo da se stidimo što živimo u zemlji iz koje bi većina građana pobegla što pre u želji da dobije posao za koji bi bili ne samo bolje plaćeni već i  - bolje tretirani? 
Uzor su nam zemlje u kojima je poštovanje i vrednovanje kvaliteta priznata i neophodna osobina svakog, pa i radnog okruženja. Zašto se onda ne bismo bar malo ugledali na njih i prestali da čekamo da neko drugi otpočne rat protiv tiranina i izbori se za naše pravo na bolji i kvalitetniji poslovni odnos?
Pasivnost nas je i dovela ovde gde jesmo.

среда, 12. октобар 2011.

Etno bazar - tradicija je u modi

Kreativnost na delu, mašta, umetnost kombinovanja materijala i boja, domaća radinost i veština u službi proizvodnje unikatnih,ukrasnih proizvoda koji podsećaju na činjenicu da naše nije nimalo lošije od tuđeg... Tako bi se ukratko mogao opisati Etno bazar kojim su nam naši sugrađani ulepšali Svetosavski plato. Opšti utisak je da, iako su ovi bazari uvek malog obima, i mi imamo i te kako puno strancima da ponudimo a i našim građanima što kvalitetom,što dizajnom.Ali i cenama... 
Svesni činjenice da je i mesto ono što robu prodaje a uzdajući se pritom u lepo jesenje vreme i u nesumnjivu lepotu svojih artikala, naši proizvođači su cene proizvoda koje nude - lansirali suviše visoko. Nikada nisam razumela tu ideju prodavaca da nešto što košta primereno standardu većine ljudi, usled okolnosti koje im se čine dobrim načinom da uvećaju zaradu (a poput ove), promene na način da to nešto postane nedostupno većini, do juče sigurnih kupaca. Gde je tu zadovoljstvo, gde nadahnuce i gde -profit?!
Na ovaj način ne profitira ama baš niko. U moru strastvenih i nadarenih umetnika, vaš porast cena neće biti upečatljiv ni zapamćen a naročito ne izdvojen podatak koji će mušteriju privući vašem štandu. Umesto toga, moći ćete samo poput gospođe pred čijom se tezgom danas na kratko zaustavih, da smireno jedete belo grožđe sakriveni iza table na kojoj vise zakačene šarene minđuše...
Oda za umetnost, sažaljenje za lakomost.

Može li se ikada sazreti "do kraja"? Školovanje duha.

.. Godine su, (oduvek verujem) samo sirovi pokazatelj biološke starosti, toliko različite od one emotivne. Poznajem ljude sa nezrelošću svojih 90, isto koliko i sa prezrelošću svojih 18 godina.. a umeće učenja iz iskustava ono je što među ovim ljudima pravi tu ogromnu razliku. Šta nam zapravo godine donose a šta odnose i da li možemo kontrolisati svoj put sazrevanja tzv.školovanje duše?
I sama sam na putu kada svoj progres još uvek ne definišem kao definitivnu stanicu i najveći domet koji na tom putu mogu dostići. Učenje, posebno ono emotivno i duhovno, životni je poduhvat i neizvesno je da li ćemo na kraju dostići svoj maksimum ili predati dušu vasioni, sa potencijalom koji smo do tada a tokom života uspeli da sakupimo..
Mnogi veliki umovi procvat svoje duhovne snage i svoj zenit doživeli su u srednjim godinama objašnjavajući to nestalnom mladošću koja retko može pod svojim okriljem iznedriti veličanstvena i revolucionarna dela i ideje. Ne verujem potpuno u ovu teoremu jer se koraci ka zrelosti začinju u detinjstvu, i snagom volje,upornošću,verom i neprestanim učenjem mogu pojedinca dovesti na nadprosečan nivo.. Opažanjem sveta i povezivanjem elemenata tog istog sveta, čovek počinje da shvata dijagrame po kojima ljudi i njihova ponašanja oslikavaju ono najdublje i najistinitije... 
Mudrost je odlika izuzetnih. A to nije dar već dostižan cilj.
.

уторак, 04. октобар 2011.

Telesna nagost, duhovna zakopčanost

Caruje doba u kome je nagost (ili popularnije "golotinja") precenjena. Smatra se da ste, otkrivajući svoje fizičko biće, pokazali i prikazali sve što jeste, do kraja. To je i razumljivo imajući u vidu da živimo u vremenu u kome se na duhovno polaže premalo ili je to pak privilegija (i obaveza) manjih skupina ljudi svesnih da, tamo gde se završavaju fizičke, tek počinju etarske granice..
"Biti nag" je pojam koji oduvek pripisujem samo fizičkom delu jednog bića. Jer i bez odeće, suština se ne vidi već samo jedan kostim koji nam je priroda darovala kako bismo zamaskirali i sakrili ono mnogo ranjivije i nežnije -svoju srž,svoju dušu. Kako se onda dopire do duše?
Jedini trenuci kada sam u životu osećala da je moje biće potpuno nago i izloženo očima sveta, bili su pod bremenom suza. Psiholozi i drugi stručnjaci smatraju da je plakanje više od fiziološkog procesa i da podrazumeva emotivno pražnjenje bez obzira bilo izazvano pozitivnim ili negativnim iskustvom.. Za mene, plač otvara kapije bića i verujem da, tek kada se osetimo istinski predati bolu, svi naši bedemi padaju nezavisno od volje i namera. To su možda jedini trenuci kada je duša potpuno slobodna. I potpuno izložena.
Bez prirodnog kostima koji bi je sakrio.

четвртак, 29. септембар 2011.

Ulična berza. Trgovina jačega.

... Dok uživam sedeći na suncu toplog septembarskog dana, prilazi mi žena od nekih pedesetak godina i pita me da sedne na deo klupe koji je slobodan. Zašto da ne,nemam ništa protiv... Ali gospođa iznenada izvlači iz torbe desetak knjiga i počinje da ih raspoređuje po našoj klupi uz započinjanje priče o teškoći prodaje popularnih romana i dečjih lektira po ulicama.. Tako saznajem da, kako ih ona naziva "zakupci", odnosno prodavci knjiga koji su redovni deo prizora autobuske stanice kod Hrama, otkupljuju stare knjige po ceni od (verovali ili ne) 30dinara po knjizi, kako bi istu prodavali kasnije po svojoj tarifi od 200,300 i vise dinara...
Da li postoji ikakav zakon ili ikakva "sila" koja može regulisati ovakav način zarade i tako sprečiti potencijalnu štetu koju "veliki šverceri" nanose onima koji su prinuđeni da na ovaj način pomažu svoj kućni budžet? Jer zaista, svesni smo da mahom socijalno ugroženi ljudi posežu za ovakvim načinom sticanja materijalnih sredstava; za sve ostale -bio bi to neisplativi i zamorni način dolaska do novca... Kako smo i da li smo u mogućnosti da pomognemo spomenutoj ženi i svim drugim "žrtvama" nepravedne ulične trgovine? Kome se obratiti,šta učiniti?
Čini se da su na uličnoj berzi pravila prilično jasna i da prosto, kao i u celom životu, vlada zakon jačega. Borba za "teritoriju", borba za kupce, borba za sebe.. i za svoj dinar.
Na koji god način isti bio zarađen.
Ogoljena i jaka - bitka za opstanak.

петак, 16. септембар 2011.

Fenomen GSP-a. Higijena (ni)je zakon

U ovom ubrzanom svetu u kome pokušavamo da žongliramo svojim profesionalnim,porodičnim, emotivnim, zdravstvenim, socijalnim, duhovnim i drugim profilima kako bismo što više vremena kvalitetno iskoristili, korišćenje saobraćaja nam donosi tih preko potrebnih, ukradenih 5 minuta više. Za prijatelje,porodicu,partnera,sebe...Ali šta ako vam tu olakšicu koju nudi saobraćaj, iznova i iznova zagorčava koktel neprijatnih telesnih mirisa koje ljudi u autobusu oko vas šire?
Da ne budem pogrešno shvaćena, svako telo podleže fiziološkom procesu znojenja i to je ono što niko od nas ne može sprečiti. Ali tretiranje te pojave i uticanje na dalji tok spomenutog procesa odraz je kulture življenja i svesti o značaju održanja telesnog zdravlja.
U eri u kojoj su nam na dohvat ruke široki spektri proizvoda za održavanje lične higijene, nedopustivo je i na kraju drsko ne iskoristiti tu mogućnost ako ne zarad sebe, onda zarad društvene sredine u kojoj se živi. Izgovori poput finansijskih kriza, povećanja cena i sličnog prosto ne piju vodu imajući u vidu da svaka roba nađe svog kupca i da na tržištu postoje sredstva koja odgovaraju različitim finansijskim mogućnostima kupaca.
Uprkos tome i u 21.veku postoje ljudi koji pranje zuba i svakodnevno kupanje ne smatraju potrebnim i obaveznim dnevnim ritualom. Stoga,prinuđeni smo da na nepodnošljivim temperaturama ili u vremenskom škipcu, izađemo više stanica pre svoje kuće kako bismo sprečili osećaj mučnine,vrtoglavice i nedostatka vazduha koje nam ovi ljudi svojim prisustvom donose...
Čini se kao da leka za ovu boljku nema. Jutros sam čitala o inicijativi, zapravo projektu koji je Vlada podržala i pokrenula prošle godine a koji nosi naziv "Mladi su zakon". Cilj ovog projekta jeste kreativno okupljanje mladih ljudi i podizanje njihove svesti o mogućnosti da utiču na promene koje se dešavaju u društvu. Možda je umesto ovog projekta bilo daleko bitnije i produktivnije podići svest o značaju očuvanja telesne higijene. Jer spomenuta ideja obuhvata sve starosne grupe i štedi zdravstvene resurse za sanaciju problema koji bi jednostavnom i redovnom telesnom čistoćom, bili znatno ređi i na vreme sprečeni.

Facebook detinjstvo. Igra lajkova

"Lajkovaću ja tebe pa ćeš onda ti mene!",čuje se u autobusu. Skrećem pogled i preneražena shvatam da sam upravo čula delić razgovora dva osmogodišnjaka...
Uticaj socijalnih mreža prisutniji je i jači nego ikad. Postavlja se pitanje da li smo mi ti koji su odabrali da žive u virtuelnom svetu ili nam je on nametnut, propagiranjem pogrešnih vrednosti i nezdravog načina života?
Ali ono što daleko više zabrinjava od samog postojanja i razvitka digitalnih medija jeste pomeranje starosne granice za pristupanje istim.
Kada se setim svog detinjstva, odahnem pri pomisli da su tada imeđu dve i četiri vatre, lastiš, žmurke i sve ostale obične dečje igre donosile taj osećaj sreće i dečje radosti. Bili smo stalno u pokretu i prijateljstva su tada bila mnogo temeljnija i sadržajnija od onih kakva današnja deca grade. Sa stanovišta budućeg roditelja, sigurna sam da bi mi bilo neizmerno žao da svakoga dana gledam svoje dete kako, prikovano za ekran, sate i sate provodi na Skajpu, Fejsu,You Tube-u i svim ostalim modernim servisima za prekraćivanje ili pak krađu dragocenog slobodnog vremena.
Ali šta reći o problemu koji nije uopšte redak a kome je mnogo teže stati na kraj -pojavi da roditelji otvaraju Fejsbuk profile svojoj maloletnoj deci kako bi "bila u trendu" i ne zaostajala od svojih vršnjaka iz škole koji takođe već imaju svoje naloge na ovoj mreži?! To je strašan i poražavajući podatak koji nam govori o tome koliko smo postali zaluđeni, sluđeni, opsednuti svojim učešćem na socijalnoj mreži....
Dilema da li postoji nada da se postojeće stanje svesti izmeni i time sačuva bar deo kvalitetnog detinjstva za neku novu decu koja stižu, izlišna je i nepotrebna. Jer razvoj modernih tehnologija se tek zahuktava i s obzirom na finansijske benefite koje čitavom svetu donosi, možemo vreme u kome živimo posmatrati samo kao predvorje i uvod u istoriju digitalnih imperija koje će definitivno osvojiti svet.

недеља, 04. септембар 2011.

Čitanje - gde smo bili nekad a gde smo danas

U odnosu na ranije decenije pa i stoleća, umetnost i umeće čitanja znatno opadaju. Kada kažem umeće, mislim pre svega na celokupan doživljaj koji koncentrisano i predano čitanje donosi -na čitaočevu potpunu odsutnost iz spoljašnjeg sveta zarad razumevanja i stapanja sa fiktivnom realnošću knjige.
Danas živimo u dobu u kome se generalno više teži kvantitetu nego kvalitetu.Više novca, više nekretnina, više veza, više seksa, više zabave... čini se kao da nikada nećemo moći da zadovoljimo tu potrebu za više. Jer Ego vlada ljudskom socijalizacijom više nego ikada.A njemu je potrebna konstantna potvrda iz spoljašnjeg sveta; kao što je to neko jednom rekao :" Ego means Everything Good is Outside".
Otkuda sada ova priča? Pa poenta je da se i u svetu knjige sve više teži popularizaciji neke kvazi-načitanosti bazirane na citiranju savremene i moderne literature (ako takvo štivo može dobiti epitet literature) koja slavi novac,uspeh,moć ili je ispletena oko poražavajuće "razvodnjenih" priča koje bi (kao) trebale biti istrgnute iz stvarnog života i samim tim čitaocu bliske. Ali da li je moguće postići kvalitetno čitanje ako knjiga ne angažuje naše umne potencijale? Da li je moguće unaprediti svoje literarne sposobnosti i razumevanje književnih sadržaja ukoliko svoju načitanost ne izgradimo na temelju psihološki "jakih", jezički i stilski ispravnih, žanrovski raznolikih i visokoobrazovnih literarnih dela?
Treba imati na umu i da se danas sve manje vremena odvaja na čitanje. Nekada popularne, knjige danas većina ljudi posmatra kao dodatno opterećenje nakon napornog radnog dana ili prosto kao razonodu predviđenu za vreme odmora i praznika, za vreme kada se ima vremena. Stoga se pribegava "lako svarljivim" novinskim člancima, radovima iz magazina, neko rado otvori i "popularni ljubić"...a kada biste pitali većinu, verovatno bi vam rekli da najviše vole televiziju kao izvor najrazličitijih informacija. Jer nasuprot knjizi, televizijski prilozi objedinjavaju sliku i tekst ne angažujući našu maštu i pružajući gotov proizvod našem,već umornom umu..
Oni koji idu u korak sa produktima modernog doba,odlučuju se za e-knjige. One im štede i vreme i novac a pružaju približno isti osećaj. Kažem približno isti jer mislim da nikada ne mogu u potpunosti dočarati dodir kože i hartije stranice knjige...
Kao i uvek,svako ima pravo da izabere. Sve dok je taj izbor u korist čitanja kvalitetnih sadržaja koji nude nešto više od narcisoidnih biografija svojih autora ili zaglupljujućih priča koje liče jedne na druge, budućnost literature i dalje je u našim rukama.

субота, 03. септембар 2011.

A gde je Bog?

Vreme u kom živimo obeleženo je neverovanjem. Sve češće imam priliku da od ljudi oko sebe čujem da su odlučili da budu ateisti. Ne znam šta je tome doprinelo, da li porast popularnosti savremene psihologije koja nalaže da, uslovno rečeno, idola ili Boga trebamo tražiti i na kraju pronaći u sebi; razočaranost u veru koja je nastala kao posledica svesti o posrnulom ugledu Crkve i njenih verodostojnika ili pak savremeni i moderni trend življenja koji znači samo jedno -međusobno i samoudaljavanje u borbi za finansijsku samostalnost..
Za nekoga ko je rođen u porodici sa bogatim verskim nasleđem, smatram da je pojam verovanja sam po sebi nužan za ispravan i punovredan život. Bez obzira u kog Boga verovali, sam čin pripadnosti nekoj religiji čini mi se kao pravilan i bitan izbor svakog čoveka..
Imala sam prilike da upoznam i budem u bliskom kontaktu sa dvema, meni podjednako dragim religijama -katoličkom i pravoslavnom. Ali kada biste me pitali koju bih veroispovest sada izabrala, moj odgovor bio bi - budizam. Možda stoga što je Buda oduvek prikazivan kao jedan od nas, sasvim običan čovek sa kojim bi se svaki vernik mogao poistovetiti.
A tu je i pitanje karme,ta uzročno-posledična veza na odnosu koje iskustva iz ovog života oblikuju našu narednu reinkarnaciju na isti način kao što je prošla oblikovala sadašnju.  Ovo je teza o kojoj hrišćanstvo oskudno govori, štaviše, mislim da po našoj religiji Crkva ne podržava postojanje prošlog i narednog života. Smatra se da nakon napuštanja tela, duša preminulog čoveka u pratnji anđela tri dana boravi na Zemlji gde obilazi mesta na kojima se osećala dobro i ljude kojima je podrška zbog njenog gubitka neophodna... Ali tada nastupa raj ili konačno smirenje. Nema daljeg puta.
Moj otac oduvek je govorio da nije bitno u kog Boga veruješ sve dok veruješ.
Možda smo izgubili vezu sa svojim Bogom ali nikada nije kasno da te niti ponovo povežemo.

Ruine iz prošlosti -nova,lepša i obećavajuća budućnost našeg turizma

Do pre izvesnog vremena, mnogi dragoceni turistički potencijali naše zemlje poput brojnih i u svetu jedinstvenih tvrđava, nisu bili iskorišćeni. Štaviše (a verujem da govorim u ime svih, danas ponosnih, Kraljevčana),kao da nikoga nije interesovalo da sačuva i spreči propadanje ogromnog istorijskog i kulturnog blaga kakvo predstavlja, između ostalih, srednjevekovni grad Maglič u Ibarskoj klisuri, 30-tak kilometara od Kraljeva. Impozantna i predivna tvrđava za koju su vezane brojne legende i koja u neku ruku predstavlja simbol prijateljstva francuskog i srpskog naroda, na očigled svih nas bila je nedostupna i na rubu propadanja. A možda se iza izgovora o nedostatku finansijskih sredstava koja bi se upotrebila za obnovu ovog spomenika kulture, krio zapravo ljudski nemar i jedna opšta nezainteresovanost nadležnih institucija..
Međutim,danas smo te stranice ostavili iza sebe. Pokretanjem akcije Banke Intese "Mesto koje volim",u nekima od nas je sazrela misao da se još uvek nešto može uraditi po pitanju ovog problema. Nominovanjem ovog mesta za osvajanje nagrade u vidu materijalne pomoći i rada na sanaciji oštećenja objekta, kao i drugi građani doprinela sam tome da se makar na mali način probudi svest ljudi o potrebi da sačuvamo ono što imamo i budućim generacijama naših sugrađana predstavimo ono na šta smo ponosni i ono što naš grad čini još atraktivnijim i boljim mestom za život. Ali priča je tu tek počela. Verovanje da "mali kamen može pokrenuti lavinu" ovde je dokazalo svoju verodostojnost i Turistička organizacija grada Kraljeva dobila je investiciju italijanske institucije "Tavolo Trentino kon Kraljevo" koja je na sebe preuzela obnovu tvrđave Maglič čiji se početak radova očekuje za 8.septembar. Sve pohvale idu pre svega domaćoj nevladinoj organizaciji Sodalis koja je uspela da obezbedi sponzore za ovaj projekat.
U narodu poznat kao Jerinin grad, Maglič je ovo ime dobio po Irini Kantakuzin (Jerini), ženi despota Đurđa za koju je vezano predanje da je bez milosti i uz preku narav, prisiljavala stanovništvo da izgradi ovaj grad na uzvisini iznad Ibra. U dolini Ibra, u podnozju tvrđave nalazi se Dolina Jorgovana koja čuva još jednu od prelepih legendi vezanih za ovaj kraj. Naime,Uroš I je za svoju nevestu Jelenu Anžujsku, 1250.godine dolinu Ibra pretvorio u dolinu Jorgovana zasadivši ovaj cvet od Kraljeva do Raške ne bi li svojoj supruzi podario osećaj kao da je i dalje u rodnoj Provansi. Svake godine početkom maja meseca,nove sadnice jorgovana postaju deo ovog idiličnog predela i još jednom podsećaju ne vrednost negovanja kulturne i nacionalne zaostavštine jednog naroda.

Sledeće godine očekujemo izgradnju stepenica koje bi omogućile prilaz ovoj tvrđavi sa podnožja brda na kome se nalazi.Ono što nam još nedostaje jeste most preko Ibra s obzirom da vec postojeći nije siguran za upotrebu,ali to je investicija na koju ćemo još malo morati da pričekamo. Za sada,možemo biti i srećni i ponosni i zahvalni.
Istorija ponovo oživljava pred našim i očima sveta.

понедељак, 29. август 2011.

Konzumeristi pomodarskih vrednosti. Duhovna socijala

...Jedan darovit i nesvakidašnji muškarac rekao mi je svojevremeno: " Sve su to sitne duše", aludirajući na pripadnike potrošačkog društva, duhovne siromahe koji svoju vrednost potvrđuju kroz gomilanje materijalnih dobara kojima se kite kao obeležjima kvaliteta. Prepoznaćete ih lako,to su oni ljudi kojima će biti bitnije šta ste obukli od toga šta ćete izgovoriti u njihovom društvu.. Neko bi rekao pratioci trendova ili popularnije - fenseri,pozeri; ja ih kratko i jasno definišem kao-pomodari. Gnušam ih se i smatram ih žalosnim produktom vremena u kome živimo; vremena obeleženog kolektivno posrnulom moralnom svešću.
No, činjenica je da u životu najsiromašnije duše najbolje prolaze. Jednostavnije je. Zadržati se samo na površini ne zahteva ni trud ni ulaganje, prosto, dovoljno je postojanje samo po sebi. Ti ljudi se ne opterećuju kvalitetom svojih odnosa, dubinom svojih prijateljstava, težinom svojih postupaka već čašćavaju svoje nepce i svoje telo onim što im godi i što ih veseli. Duša im je u stanju mirne i konstantne žabokrečine ali oni ne vide potrebu da promene to stanje. Jer hedonizam im je postulat.
I sebičnost, poražavajuće i sebi okrenuto idolopoklonstvo.
...Davno sam donela odluku da se ovih društvenih štetočina u širokom luku klonim a opet, čovek iza svakog ćoška naiđe na novi primerak. Jer oni nikada neće biti iskorenjeni.
Sve dok je novac merilo uspeha i ljudske vrednosti, postojaće i životno neuki ljudi koji će tu ideju slepo da prate.

среда, 24. август 2011.

Mi bezbedni a oni ugroženi - nije valjda?

O problemu pasa lutalica oduvek se opširno polemisalo. Doduše,nekada to nije prevazilazilo okvire kuća među čijim zidovima su okupljene komšije prepričavale pročitane članke iz novina o novim napadima pasa i posledicama koje su žrtve tog napada pretrpele, a koje su neretko bile deca. Svima nam se dešavalo da nas potrese vest o detetu koje je zadobilo povrede po licu i telu usled ugriza pasa lutalica.. a opet, kao da sve to nije bilo dovoljno da izazove burnu i preko potrebnu reakciju javnosti, onih koji su u mogućnosti da zaista učine nešto po pitanju ovog problema.
Danas inače,grade azile. Pod pritiskom organizacija za zaštitu i prava životinja (a čiji se glas jače čuje) troše se nesagledivi resursi kako bi "ugrožene" životinje dobile toplu vodu,grejanje za predstojecu zimu i najkvalitetniju hranu... u današnjem trivijalnom svetu, trebali bismo možda da mislimo i na psihičko stanje ovih životinja jer - one su ugrožene zar ne? A ko brine o nama kao o ugroženima? Ko će nas i kako tačno da zaštiti? I da li je bitnije da ljudi izbegnu nesagledive posledice koje ovakvi napadi prouzrokuju ili da ne preduzimamo ništa po pitanju toga da ih je sve više na našim ulicama jer -ne smemo im oduzimati pravo na slobodu?
Smatram da sve pse koji predstavljaju opasnost po našu sigurnost i zdravlje smesta treba proslediti šinterskim službama. Ne radi se o tome da nemamo samilosti i saosećanja već iznad svega - imamo prioritete. Odlučila sam da napišem ovaj tekst jer sam pre par dana i sama bila na "udaru" uličnog psa koga sam sa nečim isprovocirala samo ne znam sa čim? Nisam glumila poštara, nisam nosila visoke potpetice koje prave (njima) iritantan zvuk, nisam bila glasna. Jednostavno, taj njihov (i dalje) divlji nagon (koliko god mi mislili da smo ih pripitomili, psi vode poreklo od vukova) ih nagoni da napadnu, prosto kao da obeležavaju svoju teritoriju. Mi mladi ćemo se i snaći ali šta je sa starijima? Ko će njih da brani?
Često u šali znam da kažem da meni psi lutalice ne mogu ništa jer sam zaštićena do 2019-te. Ali nije samo ni reč o fizičkim povredama, mnogo dublje i snažnije su traume koje nam posle toga ostaju.
Dakle pitanje je: da li je rešenje da vakcinišemo kompletno stanovništvo ne bi li smo "ostali fer" i ne ugrozili prava ovih životinja?
Prava su i naša. A oni ipak od nas zavise.

понедељак, 22. август 2011.

ZOZPA - kome,čemu,zašto...?

U februaru ove godine izglasan je Zakon O Zabrani Prodaje Alkohola posle 22h uveče. Ne sećam se da su sprovedene ankete kojima bi se potvrdila većinska volja građana za sprovođenje ovih, kako kažu, mera čiji je cilj "zadovoljenje potreba" tih istih građana. Kojih to? Pojedinih penzionera koji svako gromoglasno smejanje tinejdžera okarakterišu kao nadrogiranost, nekih roditelja koji na taj način brinu o sigurnosti svoje male dece (zar bi deca trebala da budu u jutarnjim satima na ulici?) ili svoje starije dece (odakle ideja da je alkohol glavni krivac za konflikte i fizičke obračune kod mladih?).. Ne znam kome još smeta točenje alkohola nakon spomenutih sati.
Ali budimo iskreni. Jel mi to kao društvo pokušavamo da nešto popravimo, zalepimo? Kada su zabrane bile dobre i kada i kome su nešto dobro donele? Zar nije sloboda izbora svakog punoletnog građanina privilegija 21.veka i pravo svakog pojedinca da odabere? Mnogi će se ovde pozvati na činjenicu da su (možda) najveći konzumenti alkohola baš klinci koji još nisu prešli 18-tu i da se uvođenjem novog zakona, brine o njihovom zdravlju i sigurnosti u saobraćaju. Međutim,nije alkohol taj koji "vreba" vašu decu i navodi ih na postupke koje ne bi učinili trezni. Postulat modernog doba je da trebate i morate biti emotivno zreli roditelji sposobni da svom detetu, kao sebi ravnom, objasnite ono što smatrate bitnim i štaviše neophodnim kako bi vaše dete uvek imalo mogućnost da samo uvidi i dobre i loše strane svega kao i granicu do koje treba ići. Pružite svom tinejdžeru adekvatne informacije,obrazujte ga i uputite. I pre svega -budite toleranti,to je mala reč velikih ljudi. I pravi način za prevazilaženje potencijalnih problema.
Nisam roditelj i možda grešim.Verujem da puno strahova i puno strepnji opseda roditelje pri pomisli na poguban uticaj alkohola na njihovu decu..  Ali ovo nije način.
Edukacija da, restrikcija - ne.

субота, 20. август 2011.

Festivalska euforija - razlike su sličnosti

Festivali u Srbiji mahom su kopija ili pak replika na neki od svetskih priznatih fešti. Sa izuzetkom Guče koja je odraz naše kulturne i nacionalne svesti, ostali festivali na našim područjima svode se na pokušaje ili privide zadovoljenja nametnutih kriterijuma od strane institucija koje ih sponzorišu. Ili možda od strane narodne svetine, društva željnog "hleba i igrara" i namučenog godinama bez imalo ili nedovoljno psihičke stimulacije.. Stoga,prateći trendove postali smo kolevka Egzita,Nišvila i ostalih produkata modernog medijskog doba. A šta je sa tradicijom?
Tu već,bar na oko,delujemo svoji na svome! Preko kupusijada, pasuljijada, Dana borovnice i sličnih manifestacija, uspeli smo makar da se povežemo jedni sa drugima..
Zamislite prizor skupine ljudi oko jednog lonca u kome se krčka riblji paprikaš; ti ljudi nikada se do tada nisu sreli niti će se (pretpostavimo) ponovo sresti ali ono što ih u tom trenutku spaja mnogo je više od rodbinskih veza ili sličnih međuljudskih odnosa koji u današnje vreme više predstavljaju kamen temeljac svađe i sukoba negoli sponu razumevanja i bliskosti..
Stoga, svaki festival treba posmatrati i doživeti kao mali praznik.Svetkujte ga i radujte mu se jer je prilika više da se, u današnje otuđeno doba, bar nakratko povežemo sa svojim zemljacima, svojom tradicijom i verujem, sa samim sobom.

Metro vs.Balkanac


Da li spadate u grupu onih žena kojima prija pojava urbanih, urednih i negovanih muškaraca, popularno nazvanih metroseksualcima ili naprotiv smatrate da koncept "pravog muškarca" treba da ostane obeležen slikom manje prefinjenog i manje "sređenog" predstavnika muškog roda?
Metroseksualizam  se pojavio kao reakcija jednog dela muške populacije na sve veće zahteve koje savremene žene imaju i koje očekuju da njihov muškarac ispuni. Vremenom, pojam metroseksualca prevazišao je fizičke okvire i evoluirao u sliku samopouzdanog, modernog i negovanog muškarca. 3 u 1. Metro momci svesni su sebe i svojih potreba, podjednako ulažu kako u svoju spoljašnjost tako i u svoju unutrašnjost, ne prezajući od toga da sopstvene estetske kriterijume postave visoko. Ipak, kako živimo u prilično zaostalom, da ne kažem zadrtom “balkanskom”svetu, postoje i one grupacije kako muških tako i ženskih osoba, koje će ovim modernim izdancima muškog roda nalepiti etiketu geja. Nedovoljno muškog. Pitam se, da li su predrasude i neznanje dovoljni da ono što je napredno, savremeno i i te kako pohvalno zadrže na rubu podsmeha, nepriznatog i neprepoznatog kvaliteta? Jer devojke, ruku na srce - sve bismo mi pre uživale u društvu namirisanog, doteranog i samosvesnog muškarca koji nas neće "počastiti" dozom svoje nehigjene i nekulture opravdane terminom “100% muško, proizvedeno u Srbiji”.Sa sličnim gledištem susrela sam se pre nekog vremena kada sam, od tada dobre prijateljice, dobila komentar: "Ali on ima kožu bolju nego ja u vreme kada su me mazali Bekutan kremom!" Da li je toliko teško shvatiti i prihvatiti da muške kozmetičke kuće imaju svoju svrhu i da različitost pola ne uslovljava i drastičnu razliku u tretiranju sopstvenog tela?
Naravno da granica negde mora biti povučena kako bismo mi i dalje nosile epitet lepšeg a oni snažnijeg pola. Ali snaga i neurednost nisu sinonimi i ne isključuju jedno drugo.Živimo u veku kada je moguće imati sve i kada je rušenje barijera koje sputavaju, jedan od preduslova ispunjenog i vrednog života. Čemu onda podsmeh nad onim što je novo i drugačije?  Prvo upoznajte pa onda sudite.
A do tada, a i dalje, ja volim Metro.

Problem visokog obrazovanja


Svi smo to čuli od svojih roditelja. ”Uči da bi bio neko. Uči da bi bolje živeo.” Kada to pogledate iz ugla nekoga ko je blizu kraja studija ili je već upisao svoje ime na listu intelektualnog krema, zapitate se, gde se izgubio smisao spomenutih rečenica i da li je biro za nezaposlene ono čemu svi možemo da se nadamo barem u prvih nekoliko godina nakon diplome? Nekada se tražila mlada radna snaga, svež obrazovani kadar. Danas vas pak, kao novopečenog diplomca, dočekuju samo ravnodušni, da ne kažem smoreni, pogledi poslodavaca oguglalih od milijardu i jednog polupregledanog CV-ja i jedna dobro poznata i popularna rečenica koja je zaslužila da uđe u antologiju srpskih ispala - "Nemate radno iskustvo".Tri reči i tu se sve završava. Sav vaš uloženi trud, znoj, nerviranje oko ispita, neprospavane noći, litre i litre kafe i bezbroj potrošenih markera u boji. Ništa vam ne vrede.
Sa strane poslodavca posmatrajmo to ovako : fakulteti nisu više ono što su nekada bili. Uz brojna i lako dostupna sredstva prepisivanja, i dalje prisutnu “natura” razmenu (seks za ocenu), korupciju kao jedan od najstarijih i najomiljenijih alternativnih izvora prihoda naših profesora, spuštanje kriterijuma do nedostojnog nivoa kao posledica nezainteresovanosti i nehajnosti predavača, nije ni čudo što kompanije,u nedostatku boljeg načina,traže radno iskustvo kao izgleda jedinu relevantnu potvrdu vašeg znanja i sposobnosti. Iako smo kao društvo lenji i sve bismo ”na mufte”, rad je ipak i dalje visoko cenjena kategorija na osnovu koje možete mnogo toga zaključiti o čoveku, njegovoj odgovornosti i zrelosti. Ovde naravno mislim na kvalitetan i posvećen rad dok se drugim oblicima ”odrađivanja ili otaljavanja posla” ne bih bavila.
Stoga,rešenje svi znamo. Nova reforma visokoškolskog obrazovanja na koju ćemo verovatno čekati dvaput duže nego na hibridnu primenu Bolonjske deklaracije koja je, umesto da pojednostavi, još više iskomplikovala i ovako težak studentski život.
Ipak,fakultet nema cenu. Ne za vaše komšije, ne za vaše rođake, ne za vaše roditelje. Indeks je budućnost za vas same.

субота, 02. јул 2011.

Unapređenje kreativne svesti. Dizajn budućnosti

Svedoci smo činjenice da, u današnje vreme, uspešan marketing podrazumeva moderno i savremeno prezentovanu ideju. Pojam brenda svakako je obeležio baš ovo razdoblje u kom trenutno živimo okruženi tehnologijom, novim naučnim dostignućima i mogućnostima.
Šta čini jedan brend? U dve reči - prepoznatljiv kvalitet. To znači da treba negovati autentičnost, svrsishodnost i da se treba hrabro suočiti sa promenama koje vreme diktira. Težiti što boljoj vizuelnoj prezentaciji onoga što čini dati brend jer smo svesni istine da ambalaža prodaje. Možete imati najsposobniji, najobučeniji kadar i najkvalitetniji proizvod ali ukoliko ne unapređujete sliku koju šaljete na tržište, potencijali koje posedujete mogu proći nezapaženo.
Iako se ovo može odnositi pre svega na neki lični biznis, podjednako je primenljivo i na ideju osobnosti čoveka. Praćenje trendova možda se ne čini kao privlačna ideja onima koji su svesni snage unutrašnje vrednosti naspram spoljašnje prolaznosti, ali življenje u korak sa vremenom od nas zahteva i ovu vrstu prilagođavanja.
Unapređenje naše kreativne svesti ali bez obaveze da baš sve savremene tendencije razumemo i prihvatimo.
Jednostavno, dizajnirajmo svoju budućnost.
Na isti način na koji današnji dizajn oblikuje našu svest.

четвртак, 23. јун 2011.

Fleksiseksualizam - nova moda i puka sebičnost

Čitajući dnevne novine, naiđoh na članak o sociološkom istraživanju rađenom u Americi u kome se govori o novoj modernoj seksualnoj tendenciji tamošnjeg društva - o fleksiseksualizmu. Pod ovim, uslovno rečeno novim oblikom seksualnog ponašanja, podrazumevaju se "izleti" heteroseksualnih žena u lezbejske "vode". Ono što bi generacije naših roditelja okarakterisale kao nezrelo eksperimentisanje ili eksplicitno (nedolično) ponašanje, mi danas imenujemo kao -fleksiseksualnost. Po čemu se ona razlikuje od biseksualizma ili homoseksualizma? Po tome što, ovim osobama isključivo psihička svest diktira obrazac ponašanja koji će primeniti. Dakle,ne postoji hormonski uticaj na odluke koje će formirati delovanje tih osoba u datim situacijama.
Naprotiv. Ove žene svesne su svog polnog identiteta ali se uprkos tome odlučuju na lezbejske veze/odnose pritom neretko zadržavajući svoje postojeće heteroseksualne partnere.
Postavlja se pitanje da li i kome ovakvo ponašanje šteti? I da li je nekada samo postojanje želje da se isprati postojeći "seksualni trend", diktiran od strane današnjih poznatih ličnosti sa svetske javne scene, dovoljno da opravda mogući emotivni bol koji te osobe nanose kako svom stalnom partneru, tako i novoj partnerki koja često nije ni upućena u svoju ulogu?
Gde je granica preko koje ne treba preći?

среда, 22. јун 2011.

Ekologičan & Ekonomičan

Pozivaju nas da budemo odgovorni prirodi. To bih proizvoljno obeležila kao ekologičnost. Ali divna je podudarnost da biti ekologičan znači i biti ekonomičan.
Štedim resurse -štedim za sebe i druge.
Zeleni izvori energije, pioniri su zdravstveno osvešćenije i odgovornije budućnosti. Ako koristimo obnovljivo, ušteda je višestruka, što po prirodnu ravnotežu,što po platežno sredstvo koje danas koristimo. Prisetimo se i toga da i obična papirna novčanica vodi poreklo od drveta. Dakle sve je povezano,oduvek je i bilo. Samo što smo tek u ovoj eri kada su nemar i neumerenost doveli u znak pitanja kvalitet našeg opstanka, postali svesni neophodnosti vraćanja ka osnovama.
Nekada je jednostavnost bila u prednosti nad kompleksnošću lišena upravo mnoštva uzročno-posledičnih veza. U prirodi je sve jednostavno. Uberite biljku i dobićete čaj.Ali ako istu odnesete u fabriku, potreban je niz postupaka da bi se iz nje izdvojili isti korisni sastojci..
Stoga,omogućite sebi i svojoj deci zdraviju budućnost. Reciklirajte,dajte prednost organskoj proizvodnji i usporite.
Prirodni ritam svakako je najbolji koji možemo slediti.