субота, 03. септембар 2011.

A gde je Bog?

Vreme u kom živimo obeleženo je neverovanjem. Sve češće imam priliku da od ljudi oko sebe čujem da su odlučili da budu ateisti. Ne znam šta je tome doprinelo, da li porast popularnosti savremene psihologije koja nalaže da, uslovno rečeno, idola ili Boga trebamo tražiti i na kraju pronaći u sebi; razočaranost u veru koja je nastala kao posledica svesti o posrnulom ugledu Crkve i njenih verodostojnika ili pak savremeni i moderni trend življenja koji znači samo jedno -međusobno i samoudaljavanje u borbi za finansijsku samostalnost..
Za nekoga ko je rođen u porodici sa bogatim verskim nasleđem, smatram da je pojam verovanja sam po sebi nužan za ispravan i punovredan život. Bez obzira u kog Boga verovali, sam čin pripadnosti nekoj religiji čini mi se kao pravilan i bitan izbor svakog čoveka..
Imala sam prilike da upoznam i budem u bliskom kontaktu sa dvema, meni podjednako dragim religijama -katoličkom i pravoslavnom. Ali kada biste me pitali koju bih veroispovest sada izabrala, moj odgovor bio bi - budizam. Možda stoga što je Buda oduvek prikazivan kao jedan od nas, sasvim običan čovek sa kojim bi se svaki vernik mogao poistovetiti.
A tu je i pitanje karme,ta uzročno-posledična veza na odnosu koje iskustva iz ovog života oblikuju našu narednu reinkarnaciju na isti način kao što je prošla oblikovala sadašnju.  Ovo je teza o kojoj hrišćanstvo oskudno govori, štaviše, mislim da po našoj religiji Crkva ne podržava postojanje prošlog i narednog života. Smatra se da nakon napuštanja tela, duša preminulog čoveka u pratnji anđela tri dana boravi na Zemlji gde obilazi mesta na kojima se osećala dobro i ljude kojima je podrška zbog njenog gubitka neophodna... Ali tada nastupa raj ili konačno smirenje. Nema daljeg puta.
Moj otac oduvek je govorio da nije bitno u kog Boga veruješ sve dok veruješ.
Možda smo izgubili vezu sa svojim Bogom ali nikada nije kasno da te niti ponovo povežemo.

Нема коментара:

Постави коментар