уторак, 04. октобар 2011.

Telesna nagost, duhovna zakopčanost

Caruje doba u kome je nagost (ili popularnije "golotinja") precenjena. Smatra se da ste, otkrivajući svoje fizičko biće, pokazali i prikazali sve što jeste, do kraja. To je i razumljivo imajući u vidu da živimo u vremenu u kome se na duhovno polaže premalo ili je to pak privilegija (i obaveza) manjih skupina ljudi svesnih da, tamo gde se završavaju fizičke, tek počinju etarske granice..
"Biti nag" je pojam koji oduvek pripisujem samo fizičkom delu jednog bića. Jer i bez odeće, suština se ne vidi već samo jedan kostim koji nam je priroda darovala kako bismo zamaskirali i sakrili ono mnogo ranjivije i nežnije -svoju srž,svoju dušu. Kako se onda dopire do duše?
Jedini trenuci kada sam u životu osećala da je moje biće potpuno nago i izloženo očima sveta, bili su pod bremenom suza. Psiholozi i drugi stručnjaci smatraju da je plakanje više od fiziološkog procesa i da podrazumeva emotivno pražnjenje bez obzira bilo izazvano pozitivnim ili negativnim iskustvom.. Za mene, plač otvara kapije bića i verujem da, tek kada se osetimo istinski predati bolu, svi naši bedemi padaju nezavisno od volje i namera. To su možda jedini trenuci kada je duša potpuno slobodna. I potpuno izložena.
Bez prirodnog kostima koji bi je sakrio.

Нема коментара:

Постави коментар