субота, 24. децембар 2011.

Hi- tech hrana & veza preko veze


Živimo u vremenu kada su nam mogućnosti veće nego ikada, resursi sve manji a kvalitet življenja- sve porazniji. Epidemije gojaznosti, depresije i otuđenosti nus produkt su modernog doba koje je potisnulo a onda i sahranilo sve nekadašnje prednosti i vrednosti ličnosti i individue. Porazno je saznanje da su ljudi širom sveta, u trci za sve većim i boljim pokazateljima materijalnog blagostanja i konzumerističkih  dragocenosti, izgubili one odlike koje su ih činile humanom rasom- častoljublje, poštenje, iskrenost i saosećajnost.
Invazija potrošačke svesti koja nalaže da se sve u ovom vremenu može kupiti, zameniti i nadomestiti, svoj danak uzela je i na polju međuljudskih odnosa i gastronomije, temama na kojima bih ovom prilikom želela da se zadržim. Razvoj socijalnih mreža nedvosmisleno je uštedeo naše vreme i poboljšao naše poslovne mogućnosti ali poput hladne i bezlične Internet tehnologije, oduzeo nam je bliskost i prirodnu ljudsku interakciju. Površnost i samoprodaja reprezentovana na način na koji vlasnik korisničkog naloga mreže Facebook ili Twitter odabere, banalizovale su i do trivijalnosti dovele pojam prijateljstva a negde i ljubavi imajući u vidu da se postojanje "veze preko veze", danas smatra legitimnim obrascem partnerskog odnosa. Samo modernije, hi-tech verzije.
Otuđenost i Internet opsesija prouzrokovala je još jedan, mnogo ozbiljniji problem sa kojim se svet u globalu suočava: pojavom narastuće gojaznosti. Obedovanje koje je nekada predstavljalo mnogo više od prostog fiziološkog čina unošenja hrane, danas je svedeno na desetominutno ispijanje kafe i užurbano gutanje ručka za poneti u kancelarijama i obrazovnim ustanovama širom sveta. Pred ekranom naravno.
Više od toga šta se jede, postalo je bitno štiklirati i tu, danas samo još jednu obavezu koju nalaže naš fizički, telesni sistem. Stoga, pojava ili možda trend “slow food” restorana koji se posebno proširio Italijom, zemljom poznatom po gurmanluku i tradiciji i kulturi hrane, podsetio nas je na nepobitnu činjenicu da nam je svima neophodno usporenje. Predah u grozničavoj eri ubrzanja.
Zastati, zapitati se, predahnuti i udahnuti ono malo istinskog od života što je ostalo u nama, jedina je mogućnost koju imamo kako bismo se vratili osnovama kao jedinom početku od kog možemo krenuti. Jer sa trenutne tačke, dalji put vodi samo u skraćeni i uskraćeni životni vek lišen duhovnosti, ljudskosti, zdravlja i svesti.
One prave,lične,nepokolebane dostignućima modernog doba. Naizgled prednostima a dublje gubicima koji nas obezličuju i od nas stvaraju prazne klonove generacije uspešnih.
Na pogrešnom polju.

Нема коментара:

Постави коментар