понедељак, 29. август 2011.

Konzumeristi pomodarskih vrednosti. Duhovna socijala

...Jedan darovit i nesvakidašnji muškarac rekao mi je svojevremeno: " Sve su to sitne duše", aludirajući na pripadnike potrošačkog društva, duhovne siromahe koji svoju vrednost potvrđuju kroz gomilanje materijalnih dobara kojima se kite kao obeležjima kvaliteta. Prepoznaćete ih lako,to su oni ljudi kojima će biti bitnije šta ste obukli od toga šta ćete izgovoriti u njihovom društvu.. Neko bi rekao pratioci trendova ili popularnije - fenseri,pozeri; ja ih kratko i jasno definišem kao-pomodari. Gnušam ih se i smatram ih žalosnim produktom vremena u kome živimo; vremena obeleženog kolektivno posrnulom moralnom svešću.
No, činjenica je da u životu najsiromašnije duše najbolje prolaze. Jednostavnije je. Zadržati se samo na površini ne zahteva ni trud ni ulaganje, prosto, dovoljno je postojanje samo po sebi. Ti ljudi se ne opterećuju kvalitetom svojih odnosa, dubinom svojih prijateljstava, težinom svojih postupaka već čašćavaju svoje nepce i svoje telo onim što im godi i što ih veseli. Duša im je u stanju mirne i konstantne žabokrečine ali oni ne vide potrebu da promene to stanje. Jer hedonizam im je postulat.
I sebičnost, poražavajuće i sebi okrenuto idolopoklonstvo.
...Davno sam donela odluku da se ovih društvenih štetočina u širokom luku klonim a opet, čovek iza svakog ćoška naiđe na novi primerak. Jer oni nikada neće biti iskorenjeni.
Sve dok je novac merilo uspeha i ljudske vrednosti, postojaće i životno neuki ljudi koji će tu ideju slepo da prate.

среда, 24. август 2011.

Mi bezbedni a oni ugroženi - nije valjda?

O problemu pasa lutalica oduvek se opširno polemisalo. Doduše,nekada to nije prevazilazilo okvire kuća među čijim zidovima su okupljene komšije prepričavale pročitane članke iz novina o novim napadima pasa i posledicama koje su žrtve tog napada pretrpele, a koje su neretko bile deca. Svima nam se dešavalo da nas potrese vest o detetu koje je zadobilo povrede po licu i telu usled ugriza pasa lutalica.. a opet, kao da sve to nije bilo dovoljno da izazove burnu i preko potrebnu reakciju javnosti, onih koji su u mogućnosti da zaista učine nešto po pitanju ovog problema.
Danas inače,grade azile. Pod pritiskom organizacija za zaštitu i prava životinja (a čiji se glas jače čuje) troše se nesagledivi resursi kako bi "ugrožene" životinje dobile toplu vodu,grejanje za predstojecu zimu i najkvalitetniju hranu... u današnjem trivijalnom svetu, trebali bismo možda da mislimo i na psihičko stanje ovih životinja jer - one su ugrožene zar ne? A ko brine o nama kao o ugroženima? Ko će nas i kako tačno da zaštiti? I da li je bitnije da ljudi izbegnu nesagledive posledice koje ovakvi napadi prouzrokuju ili da ne preduzimamo ništa po pitanju toga da ih je sve više na našim ulicama jer -ne smemo im oduzimati pravo na slobodu?
Smatram da sve pse koji predstavljaju opasnost po našu sigurnost i zdravlje smesta treba proslediti šinterskim službama. Ne radi se o tome da nemamo samilosti i saosećanja već iznad svega - imamo prioritete. Odlučila sam da napišem ovaj tekst jer sam pre par dana i sama bila na "udaru" uličnog psa koga sam sa nečim isprovocirala samo ne znam sa čim? Nisam glumila poštara, nisam nosila visoke potpetice koje prave (njima) iritantan zvuk, nisam bila glasna. Jednostavno, taj njihov (i dalje) divlji nagon (koliko god mi mislili da smo ih pripitomili, psi vode poreklo od vukova) ih nagoni da napadnu, prosto kao da obeležavaju svoju teritoriju. Mi mladi ćemo se i snaći ali šta je sa starijima? Ko će njih da brani?
Često u šali znam da kažem da meni psi lutalice ne mogu ništa jer sam zaštićena do 2019-te. Ali nije samo ni reč o fizičkim povredama, mnogo dublje i snažnije su traume koje nam posle toga ostaju.
Dakle pitanje je: da li je rešenje da vakcinišemo kompletno stanovništvo ne bi li smo "ostali fer" i ne ugrozili prava ovih životinja?
Prava su i naša. A oni ipak od nas zavise.

понедељак, 22. август 2011.

ZOZPA - kome,čemu,zašto...?

U februaru ove godine izglasan je Zakon O Zabrani Prodaje Alkohola posle 22h uveče. Ne sećam se da su sprovedene ankete kojima bi se potvrdila većinska volja građana za sprovođenje ovih, kako kažu, mera čiji je cilj "zadovoljenje potreba" tih istih građana. Kojih to? Pojedinih penzionera koji svako gromoglasno smejanje tinejdžera okarakterišu kao nadrogiranost, nekih roditelja koji na taj način brinu o sigurnosti svoje male dece (zar bi deca trebala da budu u jutarnjim satima na ulici?) ili svoje starije dece (odakle ideja da je alkohol glavni krivac za konflikte i fizičke obračune kod mladih?).. Ne znam kome još smeta točenje alkohola nakon spomenutih sati.
Ali budimo iskreni. Jel mi to kao društvo pokušavamo da nešto popravimo, zalepimo? Kada su zabrane bile dobre i kada i kome su nešto dobro donele? Zar nije sloboda izbora svakog punoletnog građanina privilegija 21.veka i pravo svakog pojedinca da odabere? Mnogi će se ovde pozvati na činjenicu da su (možda) najveći konzumenti alkohola baš klinci koji još nisu prešli 18-tu i da se uvođenjem novog zakona, brine o njihovom zdravlju i sigurnosti u saobraćaju. Međutim,nije alkohol taj koji "vreba" vašu decu i navodi ih na postupke koje ne bi učinili trezni. Postulat modernog doba je da trebate i morate biti emotivno zreli roditelji sposobni da svom detetu, kao sebi ravnom, objasnite ono što smatrate bitnim i štaviše neophodnim kako bi vaše dete uvek imalo mogućnost da samo uvidi i dobre i loše strane svega kao i granicu do koje treba ići. Pružite svom tinejdžeru adekvatne informacije,obrazujte ga i uputite. I pre svega -budite toleranti,to je mala reč velikih ljudi. I pravi način za prevazilaženje potencijalnih problema.
Nisam roditelj i možda grešim.Verujem da puno strahova i puno strepnji opseda roditelje pri pomisli na poguban uticaj alkohola na njihovu decu..  Ali ovo nije način.
Edukacija da, restrikcija - ne.

субота, 20. август 2011.

Festivalska euforija - razlike su sličnosti

Festivali u Srbiji mahom su kopija ili pak replika na neki od svetskih priznatih fešti. Sa izuzetkom Guče koja je odraz naše kulturne i nacionalne svesti, ostali festivali na našim područjima svode se na pokušaje ili privide zadovoljenja nametnutih kriterijuma od strane institucija koje ih sponzorišu. Ili možda od strane narodne svetine, društva željnog "hleba i igrara" i namučenog godinama bez imalo ili nedovoljno psihičke stimulacije.. Stoga,prateći trendove postali smo kolevka Egzita,Nišvila i ostalih produkata modernog medijskog doba. A šta je sa tradicijom?
Tu već,bar na oko,delujemo svoji na svome! Preko kupusijada, pasuljijada, Dana borovnice i sličnih manifestacija, uspeli smo makar da se povežemo jedni sa drugima..
Zamislite prizor skupine ljudi oko jednog lonca u kome se krčka riblji paprikaš; ti ljudi nikada se do tada nisu sreli niti će se (pretpostavimo) ponovo sresti ali ono što ih u tom trenutku spaja mnogo je više od rodbinskih veza ili sličnih međuljudskih odnosa koji u današnje vreme više predstavljaju kamen temeljac svađe i sukoba negoli sponu razumevanja i bliskosti..
Stoga, svaki festival treba posmatrati i doživeti kao mali praznik.Svetkujte ga i radujte mu se jer je prilika više da se, u današnje otuđeno doba, bar nakratko povežemo sa svojim zemljacima, svojom tradicijom i verujem, sa samim sobom.

Metro vs.Balkanac


Da li spadate u grupu onih žena kojima prija pojava urbanih, urednih i negovanih muškaraca, popularno nazvanih metroseksualcima ili naprotiv smatrate da koncept "pravog muškarca" treba da ostane obeležen slikom manje prefinjenog i manje "sređenog" predstavnika muškog roda?
Metroseksualizam  se pojavio kao reakcija jednog dela muške populacije na sve veće zahteve koje savremene žene imaju i koje očekuju da njihov muškarac ispuni. Vremenom, pojam metroseksualca prevazišao je fizičke okvire i evoluirao u sliku samopouzdanog, modernog i negovanog muškarca. 3 u 1. Metro momci svesni su sebe i svojih potreba, podjednako ulažu kako u svoju spoljašnjost tako i u svoju unutrašnjost, ne prezajući od toga da sopstvene estetske kriterijume postave visoko. Ipak, kako živimo u prilično zaostalom, da ne kažem zadrtom “balkanskom”svetu, postoje i one grupacije kako muških tako i ženskih osoba, koje će ovim modernim izdancima muškog roda nalepiti etiketu geja. Nedovoljno muškog. Pitam se, da li su predrasude i neznanje dovoljni da ono što je napredno, savremeno i i te kako pohvalno zadrže na rubu podsmeha, nepriznatog i neprepoznatog kvaliteta? Jer devojke, ruku na srce - sve bismo mi pre uživale u društvu namirisanog, doteranog i samosvesnog muškarca koji nas neće "počastiti" dozom svoje nehigjene i nekulture opravdane terminom “100% muško, proizvedeno u Srbiji”.Sa sličnim gledištem susrela sam se pre nekog vremena kada sam, od tada dobre prijateljice, dobila komentar: "Ali on ima kožu bolju nego ja u vreme kada su me mazali Bekutan kremom!" Da li je toliko teško shvatiti i prihvatiti da muške kozmetičke kuće imaju svoju svrhu i da različitost pola ne uslovljava i drastičnu razliku u tretiranju sopstvenog tela?
Naravno da granica negde mora biti povučena kako bismo mi i dalje nosile epitet lepšeg a oni snažnijeg pola. Ali snaga i neurednost nisu sinonimi i ne isključuju jedno drugo.Živimo u veku kada je moguće imati sve i kada je rušenje barijera koje sputavaju, jedan od preduslova ispunjenog i vrednog života. Čemu onda podsmeh nad onim što je novo i drugačije?  Prvo upoznajte pa onda sudite.
A do tada, a i dalje, ja volim Metro.

Problem visokog obrazovanja


Svi smo to čuli od svojih roditelja. ”Uči da bi bio neko. Uči da bi bolje živeo.” Kada to pogledate iz ugla nekoga ko je blizu kraja studija ili je već upisao svoje ime na listu intelektualnog krema, zapitate se, gde se izgubio smisao spomenutih rečenica i da li je biro za nezaposlene ono čemu svi možemo da se nadamo barem u prvih nekoliko godina nakon diplome? Nekada se tražila mlada radna snaga, svež obrazovani kadar. Danas vas pak, kao novopečenog diplomca, dočekuju samo ravnodušni, da ne kažem smoreni, pogledi poslodavaca oguglalih od milijardu i jednog polupregledanog CV-ja i jedna dobro poznata i popularna rečenica koja je zaslužila da uđe u antologiju srpskih ispala - "Nemate radno iskustvo".Tri reči i tu se sve završava. Sav vaš uloženi trud, znoj, nerviranje oko ispita, neprospavane noći, litre i litre kafe i bezbroj potrošenih markera u boji. Ništa vam ne vrede.
Sa strane poslodavca posmatrajmo to ovako : fakulteti nisu više ono što su nekada bili. Uz brojna i lako dostupna sredstva prepisivanja, i dalje prisutnu “natura” razmenu (seks za ocenu), korupciju kao jedan od najstarijih i najomiljenijih alternativnih izvora prihoda naših profesora, spuštanje kriterijuma do nedostojnog nivoa kao posledica nezainteresovanosti i nehajnosti predavača, nije ni čudo što kompanije,u nedostatku boljeg načina,traže radno iskustvo kao izgleda jedinu relevantnu potvrdu vašeg znanja i sposobnosti. Iako smo kao društvo lenji i sve bismo ”na mufte”, rad je ipak i dalje visoko cenjena kategorija na osnovu koje možete mnogo toga zaključiti o čoveku, njegovoj odgovornosti i zrelosti. Ovde naravno mislim na kvalitetan i posvećen rad dok se drugim oblicima ”odrađivanja ili otaljavanja posla” ne bih bavila.
Stoga,rešenje svi znamo. Nova reforma visokoškolskog obrazovanja na koju ćemo verovatno čekati dvaput duže nego na hibridnu primenu Bolonjske deklaracije koja je, umesto da pojednostavi, još više iskomplikovala i ovako težak studentski život.
Ipak,fakultet nema cenu. Ne za vaše komšije, ne za vaše rođake, ne za vaše roditelje. Indeks je budućnost za vas same.