четвртак, 29. септембар 2011.

Ulična berza. Trgovina jačega.

... Dok uživam sedeći na suncu toplog septembarskog dana, prilazi mi žena od nekih pedesetak godina i pita me da sedne na deo klupe koji je slobodan. Zašto da ne,nemam ništa protiv... Ali gospođa iznenada izvlači iz torbe desetak knjiga i počinje da ih raspoređuje po našoj klupi uz započinjanje priče o teškoći prodaje popularnih romana i dečjih lektira po ulicama.. Tako saznajem da, kako ih ona naziva "zakupci", odnosno prodavci knjiga koji su redovni deo prizora autobuske stanice kod Hrama, otkupljuju stare knjige po ceni od (verovali ili ne) 30dinara po knjizi, kako bi istu prodavali kasnije po svojoj tarifi od 200,300 i vise dinara...
Da li postoji ikakav zakon ili ikakva "sila" koja može regulisati ovakav način zarade i tako sprečiti potencijalnu štetu koju "veliki šverceri" nanose onima koji su prinuđeni da na ovaj način pomažu svoj kućni budžet? Jer zaista, svesni smo da mahom socijalno ugroženi ljudi posežu za ovakvim načinom sticanja materijalnih sredstava; za sve ostale -bio bi to neisplativi i zamorni način dolaska do novca... Kako smo i da li smo u mogućnosti da pomognemo spomenutoj ženi i svim drugim "žrtvama" nepravedne ulične trgovine? Kome se obratiti,šta učiniti?
Čini se da su na uličnoj berzi pravila prilično jasna i da prosto, kao i u celom životu, vlada zakon jačega. Borba za "teritoriju", borba za kupce, borba za sebe.. i za svoj dinar.
Na koji god način isti bio zarađen.
Ogoljena i jaka - bitka za opstanak.

петак, 16. септембар 2011.

Fenomen GSP-a. Higijena (ni)je zakon

U ovom ubrzanom svetu u kome pokušavamo da žongliramo svojim profesionalnim,porodičnim, emotivnim, zdravstvenim, socijalnim, duhovnim i drugim profilima kako bismo što više vremena kvalitetno iskoristili, korišćenje saobraćaja nam donosi tih preko potrebnih, ukradenih 5 minuta više. Za prijatelje,porodicu,partnera,sebe...Ali šta ako vam tu olakšicu koju nudi saobraćaj, iznova i iznova zagorčava koktel neprijatnih telesnih mirisa koje ljudi u autobusu oko vas šire?
Da ne budem pogrešno shvaćena, svako telo podleže fiziološkom procesu znojenja i to je ono što niko od nas ne može sprečiti. Ali tretiranje te pojave i uticanje na dalji tok spomenutog procesa odraz je kulture življenja i svesti o značaju održanja telesnog zdravlja.
U eri u kojoj su nam na dohvat ruke široki spektri proizvoda za održavanje lične higijene, nedopustivo je i na kraju drsko ne iskoristiti tu mogućnost ako ne zarad sebe, onda zarad društvene sredine u kojoj se živi. Izgovori poput finansijskih kriza, povećanja cena i sličnog prosto ne piju vodu imajući u vidu da svaka roba nađe svog kupca i da na tržištu postoje sredstva koja odgovaraju različitim finansijskim mogućnostima kupaca.
Uprkos tome i u 21.veku postoje ljudi koji pranje zuba i svakodnevno kupanje ne smatraju potrebnim i obaveznim dnevnim ritualom. Stoga,prinuđeni smo da na nepodnošljivim temperaturama ili u vremenskom škipcu, izađemo više stanica pre svoje kuće kako bismo sprečili osećaj mučnine,vrtoglavice i nedostatka vazduha koje nam ovi ljudi svojim prisustvom donose...
Čini se kao da leka za ovu boljku nema. Jutros sam čitala o inicijativi, zapravo projektu koji je Vlada podržala i pokrenula prošle godine a koji nosi naziv "Mladi su zakon". Cilj ovog projekta jeste kreativno okupljanje mladih ljudi i podizanje njihove svesti o mogućnosti da utiču na promene koje se dešavaju u društvu. Možda je umesto ovog projekta bilo daleko bitnije i produktivnije podići svest o značaju očuvanja telesne higijene. Jer spomenuta ideja obuhvata sve starosne grupe i štedi zdravstvene resurse za sanaciju problema koji bi jednostavnom i redovnom telesnom čistoćom, bili znatno ređi i na vreme sprečeni.

Facebook detinjstvo. Igra lajkova

"Lajkovaću ja tebe pa ćeš onda ti mene!",čuje se u autobusu. Skrećem pogled i preneražena shvatam da sam upravo čula delić razgovora dva osmogodišnjaka...
Uticaj socijalnih mreža prisutniji je i jači nego ikad. Postavlja se pitanje da li smo mi ti koji su odabrali da žive u virtuelnom svetu ili nam je on nametnut, propagiranjem pogrešnih vrednosti i nezdravog načina života?
Ali ono što daleko više zabrinjava od samog postojanja i razvitka digitalnih medija jeste pomeranje starosne granice za pristupanje istim.
Kada se setim svog detinjstva, odahnem pri pomisli da su tada imeđu dve i četiri vatre, lastiš, žmurke i sve ostale obične dečje igre donosile taj osećaj sreće i dečje radosti. Bili smo stalno u pokretu i prijateljstva su tada bila mnogo temeljnija i sadržajnija od onih kakva današnja deca grade. Sa stanovišta budućeg roditelja, sigurna sam da bi mi bilo neizmerno žao da svakoga dana gledam svoje dete kako, prikovano za ekran, sate i sate provodi na Skajpu, Fejsu,You Tube-u i svim ostalim modernim servisima za prekraćivanje ili pak krađu dragocenog slobodnog vremena.
Ali šta reći o problemu koji nije uopšte redak a kome je mnogo teže stati na kraj -pojavi da roditelji otvaraju Fejsbuk profile svojoj maloletnoj deci kako bi "bila u trendu" i ne zaostajala od svojih vršnjaka iz škole koji takođe već imaju svoje naloge na ovoj mreži?! To je strašan i poražavajući podatak koji nam govori o tome koliko smo postali zaluđeni, sluđeni, opsednuti svojim učešćem na socijalnoj mreži....
Dilema da li postoji nada da se postojeće stanje svesti izmeni i time sačuva bar deo kvalitetnog detinjstva za neku novu decu koja stižu, izlišna je i nepotrebna. Jer razvoj modernih tehnologija se tek zahuktava i s obzirom na finansijske benefite koje čitavom svetu donosi, možemo vreme u kome živimo posmatrati samo kao predvorje i uvod u istoriju digitalnih imperija koje će definitivno osvojiti svet.

недеља, 04. септембар 2011.

Čitanje - gde smo bili nekad a gde smo danas

U odnosu na ranije decenije pa i stoleća, umetnost i umeće čitanja znatno opadaju. Kada kažem umeće, mislim pre svega na celokupan doživljaj koji koncentrisano i predano čitanje donosi -na čitaočevu potpunu odsutnost iz spoljašnjeg sveta zarad razumevanja i stapanja sa fiktivnom realnošću knjige.
Danas živimo u dobu u kome se generalno više teži kvantitetu nego kvalitetu.Više novca, više nekretnina, više veza, više seksa, više zabave... čini se kao da nikada nećemo moći da zadovoljimo tu potrebu za više. Jer Ego vlada ljudskom socijalizacijom više nego ikada.A njemu je potrebna konstantna potvrda iz spoljašnjeg sveta; kao što je to neko jednom rekao :" Ego means Everything Good is Outside".
Otkuda sada ova priča? Pa poenta je da se i u svetu knjige sve više teži popularizaciji neke kvazi-načitanosti bazirane na citiranju savremene i moderne literature (ako takvo štivo može dobiti epitet literature) koja slavi novac,uspeh,moć ili je ispletena oko poražavajuće "razvodnjenih" priča koje bi (kao) trebale biti istrgnute iz stvarnog života i samim tim čitaocu bliske. Ali da li je moguće postići kvalitetno čitanje ako knjiga ne angažuje naše umne potencijale? Da li je moguće unaprediti svoje literarne sposobnosti i razumevanje književnih sadržaja ukoliko svoju načitanost ne izgradimo na temelju psihološki "jakih", jezički i stilski ispravnih, žanrovski raznolikih i visokoobrazovnih literarnih dela?
Treba imati na umu i da se danas sve manje vremena odvaja na čitanje. Nekada popularne, knjige danas većina ljudi posmatra kao dodatno opterećenje nakon napornog radnog dana ili prosto kao razonodu predviđenu za vreme odmora i praznika, za vreme kada se ima vremena. Stoga se pribegava "lako svarljivim" novinskim člancima, radovima iz magazina, neko rado otvori i "popularni ljubić"...a kada biste pitali većinu, verovatno bi vam rekli da najviše vole televiziju kao izvor najrazličitijih informacija. Jer nasuprot knjizi, televizijski prilozi objedinjavaju sliku i tekst ne angažujući našu maštu i pružajući gotov proizvod našem,već umornom umu..
Oni koji idu u korak sa produktima modernog doba,odlučuju se za e-knjige. One im štede i vreme i novac a pružaju približno isti osećaj. Kažem približno isti jer mislim da nikada ne mogu u potpunosti dočarati dodir kože i hartije stranice knjige...
Kao i uvek,svako ima pravo da izabere. Sve dok je taj izbor u korist čitanja kvalitetnih sadržaja koji nude nešto više od narcisoidnih biografija svojih autora ili zaglupljujućih priča koje liče jedne na druge, budućnost literature i dalje je u našim rukama.

субота, 03. септембар 2011.

A gde je Bog?

Vreme u kom živimo obeleženo je neverovanjem. Sve češće imam priliku da od ljudi oko sebe čujem da su odlučili da budu ateisti. Ne znam šta je tome doprinelo, da li porast popularnosti savremene psihologije koja nalaže da, uslovno rečeno, idola ili Boga trebamo tražiti i na kraju pronaći u sebi; razočaranost u veru koja je nastala kao posledica svesti o posrnulom ugledu Crkve i njenih verodostojnika ili pak savremeni i moderni trend življenja koji znači samo jedno -međusobno i samoudaljavanje u borbi za finansijsku samostalnost..
Za nekoga ko je rođen u porodici sa bogatim verskim nasleđem, smatram da je pojam verovanja sam po sebi nužan za ispravan i punovredan život. Bez obzira u kog Boga verovali, sam čin pripadnosti nekoj religiji čini mi se kao pravilan i bitan izbor svakog čoveka..
Imala sam prilike da upoznam i budem u bliskom kontaktu sa dvema, meni podjednako dragim religijama -katoličkom i pravoslavnom. Ali kada biste me pitali koju bih veroispovest sada izabrala, moj odgovor bio bi - budizam. Možda stoga što je Buda oduvek prikazivan kao jedan od nas, sasvim običan čovek sa kojim bi se svaki vernik mogao poistovetiti.
A tu je i pitanje karme,ta uzročno-posledična veza na odnosu koje iskustva iz ovog života oblikuju našu narednu reinkarnaciju na isti način kao što je prošla oblikovala sadašnju.  Ovo je teza o kojoj hrišćanstvo oskudno govori, štaviše, mislim da po našoj religiji Crkva ne podržava postojanje prošlog i narednog života. Smatra se da nakon napuštanja tela, duša preminulog čoveka u pratnji anđela tri dana boravi na Zemlji gde obilazi mesta na kojima se osećala dobro i ljude kojima je podrška zbog njenog gubitka neophodna... Ali tada nastupa raj ili konačno smirenje. Nema daljeg puta.
Moj otac oduvek je govorio da nije bitno u kog Boga veruješ sve dok veruješ.
Možda smo izgubili vezu sa svojim Bogom ali nikada nije kasno da te niti ponovo povežemo.

Ruine iz prošlosti -nova,lepša i obećavajuća budućnost našeg turizma

Do pre izvesnog vremena, mnogi dragoceni turistički potencijali naše zemlje poput brojnih i u svetu jedinstvenih tvrđava, nisu bili iskorišćeni. Štaviše (a verujem da govorim u ime svih, danas ponosnih, Kraljevčana),kao da nikoga nije interesovalo da sačuva i spreči propadanje ogromnog istorijskog i kulturnog blaga kakvo predstavlja, između ostalih, srednjevekovni grad Maglič u Ibarskoj klisuri, 30-tak kilometara od Kraljeva. Impozantna i predivna tvrđava za koju su vezane brojne legende i koja u neku ruku predstavlja simbol prijateljstva francuskog i srpskog naroda, na očigled svih nas bila je nedostupna i na rubu propadanja. A možda se iza izgovora o nedostatku finansijskih sredstava koja bi se upotrebila za obnovu ovog spomenika kulture, krio zapravo ljudski nemar i jedna opšta nezainteresovanost nadležnih institucija..
Međutim,danas smo te stranice ostavili iza sebe. Pokretanjem akcije Banke Intese "Mesto koje volim",u nekima od nas je sazrela misao da se još uvek nešto može uraditi po pitanju ovog problema. Nominovanjem ovog mesta za osvajanje nagrade u vidu materijalne pomoći i rada na sanaciji oštećenja objekta, kao i drugi građani doprinela sam tome da se makar na mali način probudi svest ljudi o potrebi da sačuvamo ono što imamo i budućim generacijama naših sugrađana predstavimo ono na šta smo ponosni i ono što naš grad čini još atraktivnijim i boljim mestom za život. Ali priča je tu tek počela. Verovanje da "mali kamen može pokrenuti lavinu" ovde je dokazalo svoju verodostojnost i Turistička organizacija grada Kraljeva dobila je investiciju italijanske institucije "Tavolo Trentino kon Kraljevo" koja je na sebe preuzela obnovu tvrđave Maglič čiji se početak radova očekuje za 8.septembar. Sve pohvale idu pre svega domaćoj nevladinoj organizaciji Sodalis koja je uspela da obezbedi sponzore za ovaj projekat.
U narodu poznat kao Jerinin grad, Maglič je ovo ime dobio po Irini Kantakuzin (Jerini), ženi despota Đurđa za koju je vezano predanje da je bez milosti i uz preku narav, prisiljavala stanovništvo da izgradi ovaj grad na uzvisini iznad Ibra. U dolini Ibra, u podnozju tvrđave nalazi se Dolina Jorgovana koja čuva još jednu od prelepih legendi vezanih za ovaj kraj. Naime,Uroš I je za svoju nevestu Jelenu Anžujsku, 1250.godine dolinu Ibra pretvorio u dolinu Jorgovana zasadivši ovaj cvet od Kraljeva do Raške ne bi li svojoj supruzi podario osećaj kao da je i dalje u rodnoj Provansi. Svake godine početkom maja meseca,nove sadnice jorgovana postaju deo ovog idiličnog predela i još jednom podsećaju ne vrednost negovanja kulturne i nacionalne zaostavštine jednog naroda.

Sledeće godine očekujemo izgradnju stepenica koje bi omogućile prilaz ovoj tvrđavi sa podnožja brda na kome se nalazi.Ono što nam još nedostaje jeste most preko Ibra s obzirom da vec postojeći nije siguran za upotrebu,ali to je investicija na koju ćemo još malo morati da pričekamo. Za sada,možemo biti i srećni i ponosni i zahvalni.
Istorija ponovo oživljava pred našim i očima sveta.