петак, 28. октобар 2011.

Tvoj nemar - nečiji život. Da li su dopustive lekarske greške?

Tema koja ne zastareva - pitanje lekarskih grešaka, odnedavno se opet nametnula u javnosti kao posledica nemilih događanja o kojima se pisalo poslednjih dana. Naime,jedna žena tragično je izgubila život od sepse prouzrokovane neadekvatno odrađenom stomatološkom intervencijom dok je drugoj ženi ugrožen život i smanjen kvalitet istog kada joj je, fatalnom greškom, izvađen zdrav bubreg umesto urađene očekivane operacije slepog creva. Opravdanja - nema.
U situacijama poput navedenih, teško je i nezamislivo shvatiti kako je moguće da se u tolikoj meri pogreši u sprovođenju određenog medicinskog postupka. Moja porodica takođe je u prošlosti izgubila jednog člana zbog pogrešno postavljene dijagnoze lekara, dakle zbog lekarske greške za koju čak ni nakon nesrećnog slučaja, niko nije snosio odgovornost. Ljudi su bili kivni i govorili da bi rado " linčovali " odgovornog doktora međutim, pravni sistem sa svim svojim slepim ulicama i neophodnošću posedovanja znatnih finansijskih sredstava za pokretanje (tada) jednog takvog disciplinskog postupka, zatvorio nam je vrata. Ti isti lekari nastavili su i nastavljaju da rade. Gde im je savest?
I sama se spremam za ulogu doktora jednoga dana ali određene principe nosim. Osnovni od njih jeste da, ukoliko osetim da nisam 100% spremna da pacijentu pružim najbolju moguću negu koja se od mene očekuje, svesno ću odustati od planirane intervencije. Ljudski život nema cenu i ni najveći umor, stres, opterećenost ili bilo šta drugo, nisu argument na osnovu koga bi bilo opravdano povrediti nekoga.
O slučajevima kada su žrtve nemara,nebrige i nedovoljnog poznavanja materije (a i takvi slučajevi su zabeleženi) bila deca koja su tragično nastradala, ne želim ni da govorim. Dobijanje sudskog spora kojim se oduzima diploma i zabranjuje dalji rad nadležnog lekara, za roditelje je tužna satisfakcija i nikakva uteha. Jer ovakve slučajeve treba sprečiti a ne tražiti rešenje za problem tek kada nastane.
Da li bi pravi način bio u pooštravanju mera obrazovanja za buduće zdravstvene radnike ili uvođenjem strožije discipline pri obavljanju zdravstvenih delatnosti u predviđenim instutucijama, ostaje kao pitanje za one koji bi ovom, sve češćom, pojavom trebali da se ozbiljno "pozabave" a ne da je posmatraju kao fatalne, izdvojene slučajeve za koje nije postojala preventiva.
Mogućnosti uvek ima. Za one koji žele da ih iskoriste.

недеља, 23. октобар 2011.

Robovlasnici 21.veka - otkrivena i prikrivena stvarnost

Generalno gledano, rekli bismo da je robovlasničko društvo nešto što smo davno ostavili iza sebe gradeći i stvarajući radne zajednice bazirane na demokratiji,jednakosti i ravnopravnosti kao vodećim idejama današnjice. Međutim ova, trebalo bi istorijska pojava, još uvek poput korova nagriza globalnu društvenu sredinu samo ovog puta pod drugim imenom i veštom maskom kojom se prikriva jedan te isti problem.

Robovlasništvo ili savremenim jezikom rečeno -Neetička vladavina jačega.
Nemoralan i nehuman način poslovanja danas je prisutniji nego ikada ranije i posebno pogađa materijalno  ugrožene pojedince koji, u ovim nesigurnim vremenima, bivaju prinuđeni da svoj ponos, strpljenje i dostojanstvo potčine seksualnom, fizičkom, psihičkom i svakom drugom obliku nasilja i ugrožavanja jednog od osnovnih ljudskih prava -prava na poštovanje. Ljudi se na ovaj korak odlučuju jer ne osećaju da su u bilo kojoj meri zaštićeni pravom na dostojanstven i pravedan rad i samim tim, njihova potčinjenost Poslodavajućem Tiraninu biva sve snažnija i izvesnija. Smatrajući da je bitka za poslovnu korektnost već unapred izgubljeni rat za koji se nema ni dovoljno novca ni dovoljno dokaza kojim bi se ukazali odgovarajući propusti i samovoljni potezi nadređene osobe a pritisnuti tegobom da odgovore na finansijske izazove koje nosi život, mnogi ljudi ako ne i većina, ove slučajeve sahranjuju u prećutanom nezadovoljstvu bivajući poniženi i ugnjetavani od strane manipulativnih poslodavaca.
Pitam se gde su te institucije koje mogu da nam obezbede časno obavljanje bilo koje radne dužnosti i gde je taj zakon u kome se uvek mogu pronaći rupe za sprovođenje svih mogućih nehumanih radnji dok se za pravedne slučajeve gotovo nikada nema dovoljno interesovanja?
Da li bi trebalo da se stidimo što živimo u zemlji iz koje bi većina građana pobegla što pre u želji da dobije posao za koji bi bili ne samo bolje plaćeni već i  - bolje tretirani? 
Uzor su nam zemlje u kojima je poštovanje i vrednovanje kvaliteta priznata i neophodna osobina svakog, pa i radnog okruženja. Zašto se onda ne bismo bar malo ugledali na njih i prestali da čekamo da neko drugi otpočne rat protiv tiranina i izbori se za naše pravo na bolji i kvalitetniji poslovni odnos?
Pasivnost nas je i dovela ovde gde jesmo.

среда, 12. октобар 2011.

Etno bazar - tradicija je u modi

Kreativnost na delu, mašta, umetnost kombinovanja materijala i boja, domaća radinost i veština u službi proizvodnje unikatnih,ukrasnih proizvoda koji podsećaju na činjenicu da naše nije nimalo lošije od tuđeg... Tako bi se ukratko mogao opisati Etno bazar kojim su nam naši sugrađani ulepšali Svetosavski plato. Opšti utisak je da, iako su ovi bazari uvek malog obima, i mi imamo i te kako puno strancima da ponudimo a i našim građanima što kvalitetom,što dizajnom.Ali i cenama... 
Svesni činjenice da je i mesto ono što robu prodaje a uzdajući se pritom u lepo jesenje vreme i u nesumnjivu lepotu svojih artikala, naši proizvođači su cene proizvoda koje nude - lansirali suviše visoko. Nikada nisam razumela tu ideju prodavaca da nešto što košta primereno standardu većine ljudi, usled okolnosti koje im se čine dobrim načinom da uvećaju zaradu (a poput ove), promene na način da to nešto postane nedostupno većini, do juče sigurnih kupaca. Gde je tu zadovoljstvo, gde nadahnuce i gde -profit?!
Na ovaj način ne profitira ama baš niko. U moru strastvenih i nadarenih umetnika, vaš porast cena neće biti upečatljiv ni zapamćen a naročito ne izdvojen podatak koji će mušteriju privući vašem štandu. Umesto toga, moći ćete samo poput gospođe pred čijom se tezgom danas na kratko zaustavih, da smireno jedete belo grožđe sakriveni iza table na kojoj vise zakačene šarene minđuše...
Oda za umetnost, sažaljenje za lakomost.

Može li se ikada sazreti "do kraja"? Školovanje duha.

.. Godine su, (oduvek verujem) samo sirovi pokazatelj biološke starosti, toliko različite od one emotivne. Poznajem ljude sa nezrelošću svojih 90, isto koliko i sa prezrelošću svojih 18 godina.. a umeće učenja iz iskustava ono je što među ovim ljudima pravi tu ogromnu razliku. Šta nam zapravo godine donose a šta odnose i da li možemo kontrolisati svoj put sazrevanja tzv.školovanje duše?
I sama sam na putu kada svoj progres još uvek ne definišem kao definitivnu stanicu i najveći domet koji na tom putu mogu dostići. Učenje, posebno ono emotivno i duhovno, životni je poduhvat i neizvesno je da li ćemo na kraju dostići svoj maksimum ili predati dušu vasioni, sa potencijalom koji smo do tada a tokom života uspeli da sakupimo..
Mnogi veliki umovi procvat svoje duhovne snage i svoj zenit doživeli su u srednjim godinama objašnjavajući to nestalnom mladošću koja retko može pod svojim okriljem iznedriti veličanstvena i revolucionarna dela i ideje. Ne verujem potpuno u ovu teoremu jer se koraci ka zrelosti začinju u detinjstvu, i snagom volje,upornošću,verom i neprestanim učenjem mogu pojedinca dovesti na nadprosečan nivo.. Opažanjem sveta i povezivanjem elemenata tog istog sveta, čovek počinje da shvata dijagrame po kojima ljudi i njihova ponašanja oslikavaju ono najdublje i najistinitije... 
Mudrost je odlika izuzetnih. A to nije dar već dostižan cilj.
.

уторак, 04. октобар 2011.

Telesna nagost, duhovna zakopčanost

Caruje doba u kome je nagost (ili popularnije "golotinja") precenjena. Smatra se da ste, otkrivajući svoje fizičko biće, pokazali i prikazali sve što jeste, do kraja. To je i razumljivo imajući u vidu da živimo u vremenu u kome se na duhovno polaže premalo ili je to pak privilegija (i obaveza) manjih skupina ljudi svesnih da, tamo gde se završavaju fizičke, tek počinju etarske granice..
"Biti nag" je pojam koji oduvek pripisujem samo fizičkom delu jednog bića. Jer i bez odeće, suština se ne vidi već samo jedan kostim koji nam je priroda darovala kako bismo zamaskirali i sakrili ono mnogo ranjivije i nežnije -svoju srž,svoju dušu. Kako se onda dopire do duše?
Jedini trenuci kada sam u životu osećala da je moje biće potpuno nago i izloženo očima sveta, bili su pod bremenom suza. Psiholozi i drugi stručnjaci smatraju da je plakanje više od fiziološkog procesa i da podrazumeva emotivno pražnjenje bez obzira bilo izazvano pozitivnim ili negativnim iskustvom.. Za mene, plač otvara kapije bića i verujem da, tek kada se osetimo istinski predati bolu, svi naši bedemi padaju nezavisno od volje i namera. To su možda jedini trenuci kada je duša potpuno slobodna. I potpuno izložena.
Bez prirodnog kostima koji bi je sakrio.