среда, 15. фебруар 2012.

Ko od koga strepi. Škola pod diktatom nasilja

Toliko se govori o pravima i slobodi. Kao demokratsko društvo skloni smo da uvažavamo i ističemo značaj i neophodnost slobode reči, govora i misli. I bio bi to ispravan put da nismo, u ovom "naprednom" društvu, došli do granice kada i postulate zdravorazumskog rasuđivanja dovodimo pod znake pitanja poput dečijih prava na odlučivanje suprotno roditeljskoj zrelijoj,iskusnijoj i odgovornijoj svesti; zdravstvenih zakona koji nalažu da maloletno lice može sakriti od svojih staratelja istoriju bolesti; svako tumačenje strožije roditeljske discipline u duhu psihičke torture sprovođene nad decom...
A zaključak ostaje isti. Deci je dozvoljeno previše.
Stoga ne čudi pojava da razmažena, sebična i naprasita deca izrastaju u bahate i osione tinejdžere sklone verovanju da svet mogu da kontrolišu snagom svoje agresije.Shodno tome -i školu, tu "smor" instituciju koju su primorani da pohađaju umesto da daju oduška svojim nabujalim hormonima i emotivnom kolapsu u vidu pijančenja,tuča i svih sličnih ispraznih aktivnosti. Pitam se - da li je moguće da živimo u državi u kojoj nevaspitani klinci zavode diktaturu i kojima pravosudni i obrazovni sistem ne mogu stati na put? Na ovo razmišljanje naveo me je nedavni razgovor kojem sam slučajno prisustvovala a koji  je vođen između četvorice tinejdžera spremnih da "naprave haos" i plate "ortacima iz kraja" kako bi, u slučaju da padnu na popravni ispit, održali lekciju onima koji su ih na isti oborili.  
Prosto i neverovatno - ne postavlja se pitanje duga koji predavači nasilniku moraju vratiti. A dug je ništa drugo do - krv.
Disciplinske mere oglušuju se na ovakve slučajeve, pravosuđe takođe. Imali smo prilike da budemo, putem raspoloživih medija, obavešteni o slučajevima kada nastavnici bivaju surovo pretučeni i povređeni dok počinioci nasilja ili ne bivaju uhvaćeni ili bivaju kratkotrajno zadržani u pritvoru a potom,s obzirom da su uglavnom maloletni, oslobođeni krivičnih optužbi. Ima li veće sramote?
Tako dolazimo do stupnja kada naši prosvetni radnici,u cilju sopstvene zaštite, bivaju prinuđeni da svoj posao obavljaju površno i traljavo, zaključujući one ocene koje im postojeća situacija nalaže.
Da li biste vi voleli da vam na taj način bude diktiran kvalitet rada?
Jedino zajedničkim snagama možemo sprečiti porast broja mladih terorista tako što ćemo svojoj deci usaditi osnovne etičke principe i norme.
Kada bi svako svom detetu poklanjao više pažnje i kulture a manje novca, društvo bi bilo mnogo sigurnije i stabilnije mesto za rast.
Jer novac ne kupuje ništa. A naročito ne život.

Нема коментара:

Постави коментар