уторак, 31. јануар 2012.

Tihi ubica u zrnu kafe. Porok modernog doba

U eri smo poslovnih, socijalnih, seksualnih, medicinskih, emotivnih i svih ostalih ekspanzija. Nezaustavljivo širimo polja svojih mogućnosti,učinaka i sposobnosti. A u osnovi svog tog napretka nalazi se - rad.
Čini se da danas radimo više nego ikada pre. Kompanije su te koje, obezbeđujući razne beneficije, nastoje da stimulišu i motivišu svoje zaposlene kako bi posao obavljali što efikasnije, bolje i - brže. Vreme je postalo najdragocenija kategorija. A ima ga sve manje. Završetak jednog poslovnog zadatka vodi narednom; otkaz ili pak unapređenje podjednako rađaju spremnost da se sledeći put radi što kvalitetnije i (po potrebi) što obimnije..
U svom tom vremenu, coffe break postao je i više od potrebe za dodatnom količinom energije i uživanjem u aromi kafe, pa i one sa automata. Pauze uz šoljicu kafe svojevrstan su mali ritual koji donosi opuštanje, prekopotreban odmor ali i šansu za izgradnjom novih i lepih prijateljskih odnosa. Stoga i ne čudi što je kafa danas, omiljeni napitak u kafićima širom sveta. Međutim problem nastaje kada se, kao i sa svakom drugom supstancom, dođe do nivoa zloupotrebe iste. Kao snažan kardio i neuro stimulans, kofein iz kafe podiže koncentraciju, budnost,pažnju i usresređenost uz lučenje, svima nama omiljenog hormona - endorfina. To sve doprinosi osećaju svežine i snage kao i spremnosti da se odgovori na sve dnevne obaveze. Ali šta kada se pretera? I koliko nas to svakodnevno (svesno ili nesvesno) čini?
Na pisanje ovog teksta podstakao me je, između ostalog, i televizijski prilog koji sam juče odgledala a koji je prikazivao mladu devojku iz Amerike koja je, u želji da dostigne "idealnu" težinu, reanimirana na odeljenju Urgentnog centra zbog smrtonosne doze kofeina koju je unela u vidu tableta za mršavljenje. Bez obzira na to da li je unet u vidu tečnosti,tableta ili na neki drugi način, kofein u prevelikoj dozi u stanju je da dovede naš organizam na sam rub smrti kao i da nas ubije. Tahikardija koja za posledicu može imati fatalnu aritmiju, praćena je još i osećajem nervoze i napetosti, povećanog pritiska i nekog vida dezorijentisanosti. Uprkos tome,mnogi ljudi ne mogu da zamisle svoj dan bez više od 3 šoljice kafe verujući da štetnog efekta na organizam nema. Mnoge naučne studije potvrdile su pozitivan uticaj kafe na smanjenje rizika od nastanka nekih oblika senilnosti kao i raka debelog creva ali su isto tako, potvrdile i mogućnost oštećenja bubrega i srca usled dugotrajnog i preteranog korišćenja ove stimulativne i omiljene supstance.
Stoga,učinite sebi uslugu već danas i ukoliko ste u mogućnosti, zamenite svoju dozu kofeina zdravom verzijom iste u vidu ječmene kafe ili bar one filtrirane,sa oznakom bez kofeina. Primetićete da su razlike u ukusu neznatne a učinak po vaše zdravlje biće više nego pozitivan. Za one odlučnije (kojima sam se i sama priklonila) preporučujem ostavljanje kafe u korist zelenog i ostalih čajeva. Jer kafa je podjednako porok našeg vremena isto koliko i nikotin i alkohol..


Telo ne prašta netrezveno postupanje.A srce tek ne.
Samo jedno imate, čuvajte ga.

понедељак, 30. јануар 2012.

Biti il' ne biti (bloger), pitanje je sad? Onima koji čitaju i onima koji stvaraju

Pisati za druge, a ne samo za sebe, teško je i rizično. Dozvoljavate sebi da budete okarakterisani kao nadmeni, slavoljubivi, sujetni, nepodnošljivi, dosadni, razmetljivi... ali i odlični,vešti,obrazovani, sposobni. Sve samo ne skromni :).
Ipak,pisanje bloga prilika je da podelite svoja saznanja i misli sa onima sa kojima vas život, više nego verovatno, nikada ne bi ukrstio. Moć elektonskog medija je nesaglediva. Ali i ljudske ćudi. Nikada nećete biti sposobni da ispunite svačija očekivanja, nadahnete sve ljude i ne zasmetate nekoj grupaciji. Ali sva publika nikada i neće biti vaša. I ne treba ni da bude. Ko strepi od osude i čitalačke kritike, taj i ne treba da počinje sa pisanjem. Pero zahteva odvažnost,smelost i odlučnost. Nepokolebljivu želju za izgradnjom nove reči. A biti pisac... to je (po mom mišljenju) zvanje koga su retki, darovani i uporni, zaista vredni. I retki su oni koju tu istu lestvicu učenosti uspevaju da dostignu. Pitanje je - da li je svaki bloger pisac u pokušaju? Verujem da jeste. I nemojte nam zameriti na pravu da pokušamo da izgradimo sebe kao umetnike pisane reči. Vremena su se promenila i blogovanje je sada naš vid interakcije sa vama, sve više virtuelnim generacijama 21.veka. Knjiga u klasičnoj formi nikada neće biti potisnuta elektronskim izdanjima istih ali pisanje kao akt primopredaje znanja i ideja, davno je prevazišlo vezanost za mastilo i papir. Danas su mogućnosti daleko veće.
Stoga,sagledajte bogatstva modernog vremena i u skladu sa tim, dajte prostora svojoj mašti i svom talentu u cilju stvaranja jednog novog i neponovljivog remek dela. Unikatne zamisli vašega uma.
Ne bojte se pisanja. Ne bojte se podsmeha. Ne bojte se nerazumevanja.
Svaki rad traži i pronalazi svog čitaoca.
A i nije svako delo, svakom umu dato.

субота, 28. јануар 2012.

Kud god p(r)ošli - u palanku došli

.. Prethodnih nepunih mesec dana,provela sam u naizgled istom a ipak drugačijem okruženju. U (svojoj) provinciji.Stoga sam, sabirajući utiske kojih je,kada je palanački način života i mišljenja nikada dosta,došla na ideju da nekoliko narednih postova naslovim zajedničkim nazivom - Ciklus priča iz provincije.Komšijska ključaonica.
Dosta je toga što jedan mali grad čini odvojenom celinom iako teritorijalno pripada mnogo većoj zajednici,državi. Polovinu svog dosadašnjeg života provela sam usko srastući sa žiteljima,običajima i očekivanjima maloga grada i sa ove kratke vremenske distance mogu reći da su mnogi problemi prevaziđeni i rešeni a stepen kolektivne svesti podignut na jedan viši nivo.Ipak, mnoga zapažanja ostala su ista.
Teško je otrgnuti se utisku da pisati o provinciji zvuči već poznato i književno iscrpljeno. Dosta se govorilo i filozofiralo o palanci, tom malom termitu društvenog stabla jedne zemlje. A opet,uvek se ima šta novo reći. Nikad do kraja istražen, palanački svet intrigira svojom raznolikošću i karakternom širinom koliko i malograđanskim,sveprisutnim poimanjem i tumačenjem sveta i odnosa unutar njega.
Kud god prošli, u palanku došli.

Tiha zima,gordi januar. Deda Mrazovim tragom

Nestašica snega - nestašica prazničnog duha. Poput nezavršenog dela nepotpune scenografije jednog godišnjeg doba. Tako nam je bilo u većem delu ovog perioda svetkovanja. Ali početak Nove godine (one Srpske) doneo je i dugo očekivani snežni pokrivač. Sada se mnogi od nas žale kako je suviše hladno, mraz štipa a čizme nam služe koliko i klizaljke. Stoga u svom toplom domu,uz kafu,štrudlu,vruć čaj, pogledom pratimo nalet snežnih i svežih pahuljica koje dobrodošlicom pozdravlja cika dece iz komšiluka. Konačno se zabeleo i Sneško :).
Nekada davno sam verovala u Deda Mraza. Tada valjda nije bio iskomercijalizovana usluga koju za 9000 (ili za spektakularnije "predstave" 11000 dinara) možete dobiti isporučenu na kućni prag. Ne kroz dimnjak, vremena su napredovala.
Danas umesto sajli za spuštanje i saonica, novi modeli irvasa na pogon olakšavaju posao našim deda Mrazovima. Onim imućnijim i profesionalno usmerenim. Ko se usmerio na emocije, taj za svoju (i u neko lepše vreme komšijsku) decu oblači crveno-beli kostim i u rano jutro se budi ne bi li udelio poneki poklončić u čarape koje čežnjivo vise sa brava dečijih soba ili leže sakrivene granama jelke. Iako ukraden običaj, ovu malu ceremoniju darivanja prisvojili smo zarad namene i poruke koju nosi.
Deda Mraz i dalje postoji.
Sve dok ima radosti koju njegov tajanstven dolazak pruža.