среда, 15. фебруар 2012.

Ko od koga strepi. Škola pod diktatom nasilja

Toliko se govori o pravima i slobodi. Kao demokratsko društvo skloni smo da uvažavamo i ističemo značaj i neophodnost slobode reči, govora i misli. I bio bi to ispravan put da nismo, u ovom "naprednom" društvu, došli do granice kada i postulate zdravorazumskog rasuđivanja dovodimo pod znake pitanja poput dečijih prava na odlučivanje suprotno roditeljskoj zrelijoj,iskusnijoj i odgovornijoj svesti; zdravstvenih zakona koji nalažu da maloletno lice može sakriti od svojih staratelja istoriju bolesti; svako tumačenje strožije roditeljske discipline u duhu psihičke torture sprovođene nad decom...
A zaključak ostaje isti. Deci je dozvoljeno previše.
Stoga ne čudi pojava da razmažena, sebična i naprasita deca izrastaju u bahate i osione tinejdžere sklone verovanju da svet mogu da kontrolišu snagom svoje agresije.Shodno tome -i školu, tu "smor" instituciju koju su primorani da pohađaju umesto da daju oduška svojim nabujalim hormonima i emotivnom kolapsu u vidu pijančenja,tuča i svih sličnih ispraznih aktivnosti. Pitam se - da li je moguće da živimo u državi u kojoj nevaspitani klinci zavode diktaturu i kojima pravosudni i obrazovni sistem ne mogu stati na put? Na ovo razmišljanje naveo me je nedavni razgovor kojem sam slučajno prisustvovala a koji  je vođen između četvorice tinejdžera spremnih da "naprave haos" i plate "ortacima iz kraja" kako bi, u slučaju da padnu na popravni ispit, održali lekciju onima koji su ih na isti oborili.  
Prosto i neverovatno - ne postavlja se pitanje duga koji predavači nasilniku moraju vratiti. A dug je ništa drugo do - krv.
Disciplinske mere oglušuju se na ovakve slučajeve, pravosuđe takođe. Imali smo prilike da budemo, putem raspoloživih medija, obavešteni o slučajevima kada nastavnici bivaju surovo pretučeni i povređeni dok počinioci nasilja ili ne bivaju uhvaćeni ili bivaju kratkotrajno zadržani u pritvoru a potom,s obzirom da su uglavnom maloletni, oslobođeni krivičnih optužbi. Ima li veće sramote?
Tako dolazimo do stupnja kada naši prosvetni radnici,u cilju sopstvene zaštite, bivaju prinuđeni da svoj posao obavljaju površno i traljavo, zaključujući one ocene koje im postojeća situacija nalaže.
Da li biste vi voleli da vam na taj način bude diktiran kvalitet rada?
Jedino zajedničkim snagama možemo sprečiti porast broja mladih terorista tako što ćemo svojoj deci usaditi osnovne etičke principe i norme.
Kada bi svako svom detetu poklanjao više pažnje i kulture a manje novca, društvo bi bilo mnogo sigurnije i stabilnije mesto za rast.
Jer novac ne kupuje ništa. A naročito ne život.

субота, 11. фебруар 2012.

Koliko košta ljubav. Sv.Valentin na pragu

U susret Danu zaljubljenih, popularnom i prilično omiljenom prazniku i u našoj sredini, dosta se polaže na potragu i pronalazak idealnog poklona koji bi voljenoj osobi preneo poruku o našim osećanjima..
Nisam ljubitelj Sv.Valentina ali s obzirom da slavi ljubav kao i Sv.Trifun (jer gde je vino, tu je i ljubav), verujem da ga na neki pogodni način treba obeležiti dajući kao i uvek, neuporedivo veći primat emocijama nad novcem.
Ne postoji loš kao što ne postoji ni idealan način da nekome izrazite ljubav. Svaki iskreni i čisti osmeh, pogled, zagrljaj,reč i poljubac, najbolji su pokazatelji privrženosti i bliskosti.Koliko god bili spremni da izdvojite novca za potrebe impresioniranja svog partnera, ostaćete u senci ukoliko svoju pažnju,posvećenost i poštovanje ne pokazujete svakoga dana. Jer ljubav zahteva trud,vreme i negu, kao i sve ostale dragocenosti koje su nam date.
Danas se,međutim,marketing umešao u svaki kutak naših života. Od lične prezentacije zavisiće vam poslovni,emotivni,socijalni i svaki drugi uspeh,uključujući i osećaj samopouzdanja i samopoštovanja. Svesne toga, danas se umećem samoprezentacije hiljade kompanija bore za vašu naklonost i novac ostavljen u njihovim kasama a sve,dapaše,zarad vas.I vašeg partnera. I Dana zaljubljenih naravno. Stoga, kao godinama unazad, raznim popustima,poklonima,promocijama i atraktivno dizajniranim izlozima, svaki potrošač se mami u mrežu najboljih,naromantičnijih i najisplativijih poklona.
A koliko god da vam ponude -vi uvek imate više.
Sve dok ste svesni da vrednost onoga što osećate, ni najskuplji i najlepše upakovani dar ne može da nadmaši.
Kao i uvek, sreća je u nama a ne oko nas.
Kao i ljubav. I Dan zaljubljenih.
A onda svaki dan, (p)ostaje poseban.

недеља, 05. фебруар 2012.

Snaga na udaru. Sramna ponuda ženskoj patnji

..Naša zemlja jedna je od onih koje se nalaze u vrhu evropske statističke liste po broju obolelih žena od raka dojke.To je tužna i poražavajuća činjenica koju pokušavamo da promenimo i na nju utičemo organizovanjem raznih kampanja,besplatnih pregleda,savetovališta i fondacija...Sve u istom cilju. Da svim našim ženama pružimo mogućnost za kvalitetniji i zdraviji život.Lišen bola,lečenja,depresije i onog najtragičnijeg.
Gubitka ženstvenosti.
Mastektomija je najteži i najpotresniji mogući ishod ove bolesti.Više od fizičkog,grudi žene simbol su njene unutrašnje,psihičke snage,simbol majčinstva i središte najkrhkije ženske emocije.Stoga je gubitak dojki trauma kojoj su žene u našoj zemlji izloženije više nego igde drugo u svetu.
Jer naše žene,potpuno su same.
Zakonom o zdravstvenom osiguranju,na osnovu člana 61, Republički zavod snosi troškove hirurškog zbrinjavanja i ugradnje implanta samo u obolelu dojku pacijentkinje pri čemu za plastičnu rekonstrukciju druge,sama mora snositi troškove u vrednosti od 126.000 dinara.Sramno i ponižavajuće,naše žene su prinuđene da veoma često,zbog nedostatka tih značajnih materijalnih sredstava,ostanu uskraćene za dostojanstven emotivni i fizički oporavak.
Koliko je humano jednoj ženi uraditi rekonstrukciju samo jedne dojke i pritom samo još više naglasiti postojeću asimetriju koja je zbog bolesti nastala?
Da li je ljudski da dozvolimo da njihov bol bude okom vidljiv umesto da im pomognemo da ponovo izgrade svoju volju i želju za životom,svest o tome da su i dalje vredne, prelepe i posebne žene,ni malo drugačije od onih kojima sudbina nije dodelila tako gorak zalogaj?
Ima li sramnije ponude ženskoj patnji?
Jedna od meni bliskih osoba, takođe je prošla spomenuti put na kome su lekarska etika i ljudska plemenitost,pod bremenom zakona, još jednom iznova podbacile u želji za što većim i nazasitim novčanim dobitkom. Da li bi država zaista tako mnogo izgubila aktom saosećajnosti,podrške i razumevanja,ljudskom i sapatničkom empatijom? I da li je novac bitniji od života?
Svaka žena može postati žrtva raka dojke.
Pravila nema.

петак, 03. фебруар 2012.

Poreklo umetničkog besa. Šta imamo a šta gubimo

Revolucija izraza je davno nastupila. Danas, gotovo da ne postoji neiskorišćen način za prikazivanje i iskazivanje sopstvene kreacije. Svog umetničkog integriteta. Verujem da ga svi mi nosimo u sebi. Taj zametak talenta za neku od sfera umetnosti. Samo što su je mnogi od nas,svojevoljno ili pod bremenom vremena,života i oskudice volje - sahranili.Nepovratno izgubili.
Priznaćete,bez umetnika bi ovaj svet bio besmislen. Neizrecivo prazan i siv, obezličen. Nadahnuće i inspiracija boje živote,kako onih kojima su dati,tako i svih nas koji sa materijalizovanom formom istih dođemo u dodir. Ali postoji i negativna strana priče.
Šta se dešava onda kada se strast otme kontroli i kada se, umesto u cilju produktivnog i originalnog ispoljavanja autentičnosti, dar stvaralaštva iskoristi u svrhu pobune i javne agresije, prezira koji preti da naruši ili ugrozi nečiji život,ugled,rad,trud,svojinu? Puno je takvih primera. I puno je takvih ljudi. Neki teoretičari i poznavaoci ove materije pripisali bi ovaj vid umetničkog besa potisnutoj traumi usled burnih previranja i nestabilnih političkih godina koje smo svi preživeli a koje su ostavile traga na svim nivoima našega bića, negde sejući bolesti, negde tragediju, negde siromaštvo,negde beznađe.
Ima li opravdanja?
Nikada nisam shvatala potrebu da se unakazi neko delo javne imovine ili oskrnavi,u skorijem slučaju,zdanje jedne crkve radi plasiranja poruka mržnje,vulgarnosti i gneva. Ko na taj način i kako dobija? I kako spomenuti akt menja željenu situaciju u smeru u koji autor iste želi? Ako želite da iznesete stav,recite to javno. Nemojte se kriti iza anonimnih rečenica misleći da time dokazujete i ostavljate trag o nekoj svojoj superiornosti. Naprotiv.Time se ništa ne rešava.
Slična situacija pogodila je nedavno i ovu predivnu a često sakaćenu umetnost - umeće pisanja. Forum pisaca Srbije je nedavno, pozivajući se na demokratiju i slobodu govora, stao iza pisca koji je svojim perom izazvao burne reakcije i političke pometnje na našoj državnoj sceni. Nisam od onih koji vole i prate politiku pa samim tim ni politički obojene tekstove. Ali svakako nisam za korišćenje spisateljskog dara u bilo koje svrhe koje bi podrazumevale nipodaštavanje nečijeg lika, dela ili položaja.Talenti su nam dati kako bi nas podstakli da iznedrimo nešto dobro i korisno, pozitivno i pokretačko. To je energija za dalji naredak,za naše nove poduhvate i za inspiraciju nekim drugim ljudima.
Svaka druga upotreba umetnosti osuđena je na preki sud svih onih koji ne pristaju na to da žive i učestvuju u svetu u kom vlada nasilje, verbalna progona i pasivna agresija. Cilj umetnosti jeste da umetne radost i živost u našu svakodnevicu.
I nazovite me idealistom, ali stvaralaštvo sa razlogom i nosi takav naziv.
Mi stvaramo, ne razgrađujemo.