недеља, 22. децембар 2013.

Medaljon i vino Ružice Marić



Među gomilom uglancane starudije, tu i tamo okrzlih i neravnih a ipak lakiranih ivica, ispranih boja i mirisa užegle prošlosti, izdvajao se filigrantskim čipkanim okvirom koji je obuhvatao, po dodiru krhko a trajnošću odvažno,oblo telo staroga medaljona. Iz sredine me posmatrahu oštre i nerazgovetne oči pod obodom belog,jednostavnog šešira, tela uspravno položenog i prekrštenih ruku sa rukavicama iste bele boje. "Izvolite",prenu me glas iz razmišljanja. “Hvala,samo razgledam”, odgovorih očiju i dalje uprtih u primerak na tezgi. ”Taj medaljon nije običan, samo da znate! Ma,čitava priča stoji iza njega. Evo,pogledajte posvetu na poleđini, Gospođici Ružici Marić. od A.K., za večnu ljubav i spomen.” Izraz romantične naklonosti prelete mi preko usana. “Gde ste nabavili ovaj medaljon?” “Ni sama više ne znam dete, pola sveta je on obišao dok nije stigao u moje ruke. Dobih ga od jedne stare gospođe, neke ljubiteljke starina i to, nećeš verovati, za džabe! Reče da ga ne želi više jer je, od kad ga ima, prati loša sreća.” “Zaista? Ali zašto?”, zainteresovah se. “Kolekcionari obično ne veruju u takve stvari.” “Ma ovo nije obična stvar,ja kad ti kažem dete! Kako je ona meni ispričala, ta Ružica Marić bila je neviđena lepotica neke varoši sa juga, nedosanjani san svih muškaraca koji bi je ugledali a pritom bogata, imućna udavača. Njen otac je držao silnu zemlju pod vinovom lozom i proizvodio vino koje je bilo najcenjenije u to vreme, Marićevo vino, manje se tada nego sada o tome znalo. Pa i umelo! Ružicu je, kažu, uočio neki mladi oficir Aljoša, perspektivan u to vreme i oni se uzeše,baš negde pred rat... Ali rat bi i prođe i Aljoša se ne vrati. Ružica se zavi u crno i od tada se priča da je mnogo smrti bivalo u tome mestu. Više nego ikada do tada a uzrok se nije znao, padali ljudi k'o pokošeni! Tek neko vreme kasnije,kad Ružica već dođe u ozbiljnije godine,otkriše da vino njenoga oca beše otrovano i da bi svako ko bi ga okusio video svoju smrt a onda je i dočekao... Na kraju,jednoga dana, nađoše i Ružicu na podu kraj polu prazne flaše. Uz nju beše položeno pismo,njenom rukom ispisano, u kojem priznavaše da je ona zatrovala vina kako bi naplatila životu onaj život što od nje bi oduzet - Aljošin... I tako ti je išao ovaj medaljon,iz ruke u ruku, sve dok ne dođe do mene.
Niko ga nije želeo jer čim bi ljudi saznali priču, govorili bi da je krvlju isprljan a ja ti ne verujem u te priče te ga uzeh, rekoh možda mogu da ga prodam nekom tako mladom i modernom poput tebe! Nisi sujeverna, jel da? Da se nagodimo za dvesta pedeset,dam ti ga u pola cene?” „Može za dvesta i dogovorile smo se“, rekoh uz smešak razmišljajući kako stvarno nisam sujeverna a pritom u svakoj ovakvoj legendi vidim dobar potencijal za priču koju ću napisati. “Ajde može,svidela si mi se!" Prodavačica mi pokloni jedan od onih usiljenih I izvežbanih osmeha trgovaca. “Nekti je sa srećom sine!” Pozdravi me dok stezah u džepu čipkani rub medaljona.
Gužva ljudi na antikvarnoj pijaci natera me da zađem još dublje između tezgi bivajući sve udaljenija od glavnog izlaza. Odjednom začuh blagi zvuk pada nekog predmeta i odmah zatim otkotrljavanje istog preko neravnog betona. “Pazi bre malo! Sve što slomiš ćeš da platiš!”, zapreti mi jedan stariji Rom koji stajaše iza tezge koju sam, neželjeno, blago odgurnula. Sagnuh se za predmetom koji je pao i sa čuđenjem dohvatih vinski pampur. Uočih da je prilično star, izbledele boje, sa sitno utisnutom rečju Marić i godinom 1911-tom. Prenerazih se. Odakle Vam ovaj pampur?” "Kako misliš odakle mi? Hoćeš kupiš,nećeš kupiš? Je li, da nisi ti neka inspekcija?” „Ne,nisam“, odgovorih. “Samo me zanima odakle Vam ovaj pampur.“ “Od neke babe što je umrla”, odgovori mi prodavac. ”Kažu da je bilo neko đavolje vino, popiješ ga i vidiš kad ćeš rikneš. E tako isto i ona, popila i pala na mestu!” Uzeh pampur u ruke i pažljivije ga osmotrih. Sa donje strane,na prelazu dva dela, stajaše mala i tamna mrlja. Poput sasušene kapi vina. Spopade me jeza i prstima potražih medaljon u džepu.
Nije ga bilo.

среда, 11. децембар 2013.

Recenzija filma "Perverznjakov vodič kroz ideologiju"

Vođen naracijom i glumačkim učešćem kulturnog teoretičara, filosofa i psihoanalitičara Slavoja Žižeka, ovaj dokumentarni film Sofi Fajns i svojevrstan nastavak „Perverznjakovog vodiča kroz filmove“ snimljenog 2006. godine, kritički je osvrt na ideologiju društva, vremena i prostora u kojem postojimo i kao posmatrači i kao aktivni učesnici fizičkih i misaonih zbivanja. Svoju ideologiju oblikujemo na temeljima socijalno prihvaćenih, nametnutih ili kako to Žižek vešto nagoveštava – podmetnutih modela mišljenja i shvatanja ali smo i u prilici da menjamo tuđu promenom sopstvene percepcije stvarnosti.
Širokim dijapazonom tema, od marksizma, staljinizma, fašizma i drugih političkih ideologija, preko moderne konzumerističke vladavine do religijskih zapleta i raspleta između vernika i institucija kojima se priklanjaju, Žižek nastoji da na osnovu kinematografske kulture kojoj smo svi manje ili više naklonjeni ali koju bar prinudno konzumiramo, objasni opšte prihvaćena pravila razmišljanja i istine koje iza njih stoje;  pokušaje plasiranja političkih ideja kroz naizgled svakidašnje replike I kadrove. Veštim okom psihologa, britkim umom mislioca i autora, on uočava ove kontraste i paradigme i iznosi nam ih statirajući u kadrovima poznatih filmova i budeći na taj način onaj komičan a inteligentan, ironičan a poučan smisao u gledaocima.
Interesantna je i sama gestikulacija Žižeka koja bi, reklo bi se, i sama nosila jednu prikrivenu poruku – opšte prihvaćen neverbalni znak dodirivanja nosa u toku konverzacije nosi poruku o neistinitosti onoga što nam sagovornik prezentuje a kojim se Žižek vešto služi u cilju da u nama ipak ne zasadi seme sopstvene ideologije već nam ostavi izbor kojoj ideologiji ćemo se prikloniti - svojoj,njegovoj ili konzumerističkoj.
Ali jedno je zasigurno: previše teška i robusna terminologija kojom se služi, iako prožeta, uglavnom svima poznatim istorijskim činjenicama, nije dostupna širokoj gledalačkoj publici što ovaj, zaista sjajan dokumentarac, čini ograničenim i usko upotrebljivim štivom za obrazovanje i širenje ličnog pogleda na svet.
Do tada, do izgradnje društva u kojem bi ovo filmsko ostvarenje moglo da postane obavezna lektira svakog samosvesnog građanina, ostaje nam da preispitamo svoja ubeđenja i pažljivije i pronicljivije sagledamo kulturu koja nam se plasira i nudi.
 “Ideology should be glasses which distort our view - and the critique of ideology should be the opposite.”

петак, 11. октобар 2013.

Devojka zvana Hrabrost. Malala Yousafzai

Njeno ime sinonim je za neuništivu hrabrost širom sveta. Divimo joj se na zapanjujućoj istrajnosti u borbi koju je odabrala za svoj životni cilj a koja ju je umalo koštala života - na borbi za obrazovanje muslimanskih žena širom sveta a posebno u Pakistanu, na njenom rodnom tlu. Iako joj danas nije dodeljena Nobelova nagrada za mir, činjenica je da je sama nominacija za ovo prestižno svetsko priznanje, kao najmlađeg nominovanog pojedinca ikada, čini jednom od najprepoznatljivijih, najupečatljivijih i najuticajnijih žena današnjice.
Malala Yousafzai oličenje je iskonske snage želje za životom. Devojka a odveć žena, zvana Hrabrost.
Svojim zalaganjem za pravo na obrazovanje uprkos polnoj diskriminaciji karakterističnoj za islamske zemlje, Malala je postala centralna figura i vizionar novog vremena koje će doći a koje će ženama širom sveta doneti tu toliko željenu a oduzetu - slobodu. Pravo na odlučivanje, pravo na samostalnost. Pravo na obrazovanje. Istina da je pred njom dug i težak put koji treba preći, ovu mladu ženu nije pokolebala u želji da bude ona karika koja svetu nedostaje a koja bi nastavila i produžila lanac pozitivnih feminističkih promena u pravom pravcu. Založivši svoju bezbednost, svoj život i sigurnost, Malala je postala ikona nepresušne inspiracije i neukrotive borbe za jednakost, za onu toliko dugo potisnutu i oduzetu sigurnost muslimanki Pakistana ali i svih drugih zemalja nemilosrdno mrvljenih pod teretom religije i kulturnih normi, podjednako teškog bremena na plećima svake žene.
Boreći se za obrazovanje, Malala se bori za svet u kome će svaka žena biti viđena kao mnogo više od onoga što joj njena bazična,osnovna priroda nalaže - umesto tradicionalnih i nametnutih uloga majki i domaćica, žene u muslimanskim zemljama zaslužuju daleko više. Da imaju sva jednaka prava kao i sve mi rođene u zemljama neopterećenim religijskim ili društveno nametnutim normama, da mogu da izaberu svoj put slobodno i nesputano, rasterećeno i sigurno a da zbog toga ne budu prinuđene da plate svoj danak ekstremistima, svojoj zemlji ili tradiciji. Malala Yousafzai vesnik je tog novog doba koje dolazi, revolucije kakva je trebala i treba ovom svetu.
Zarad mira, poštovanja i jednakosti žena.

уторак, 01. октобар 2013.

Đavolje tikvice grobara Maksimilijana

.  .  .
Za Maksimilijana prvi put saznadoh slučajno, prilikom jedne šetnje kasnog letnjeg popodneva. Livia i ja smo u pratnji dveju družbenica ubrzano koračale promenadom Verone pokušavajući da u masi lica prepoznamo svoje poznanike. Međutim,pogled mi pade na staro i oronulo groblje, prekopavano i zatrpavano onako kako je to blagoglagoljivi velikodostojnik Bonifacije zahtevao.. Pregršt blata i prljavštine, skrivalo je jednu od legendi našeg vremena, ludog grobara Maksimilijana. Saznadoh da mu daju 60 godina mada se pouzdano ne zna koliko je star. Od kako ga je gospodin Bartoluči proglasio za ludaka i samim tim nepodesnog da obavlja dalju versku službu, priča se da se povukao na cimitero di Verona gde je godinama sahranjivao gomile nesrećnika čija bi tela Inkvizicija naknadno iskopavala i spaljivala na glavnome trgu. Nekim neobičnim slučajem, na grobovima zaboravljenih žitelja ili pak posthumno proglašenih jeretika, nicalo je polje cucurbite pepo, malih zelenih plodova koje jednom ugledah pod nožem naše kuvarice Klare. Tada saznadoh da se ta čudna biljka zove tikvica i da uspeva na vlažnome tlu, istom vlagom i truleži natopljenim zemljom na kojoj je ležalo cimitero.. Dok smo prolazile kraj groblja, Livia je ćutala a tu tišinu prekidaše samo šuštanje naših haljina od svile. Onda me odjednom pogleda i sa zebnjom i strahom progovori:” Kao već odrasla devojka a ne balavica, morate uvek imati na umu Antonina da ste vaspitani u duhu smernosti, poslušnosti i apsolutne odanosti Svetoj stolici. Vaš cilj jeste da u budućnosti ostanete u blagosti i ugodnosti Njegovog presveštenstva gospodina Bonifacija.. a ovde draga moja, odlaze prognane i proklete duše.” Dubok uzdah ote joj se sa usana. Znala sam šta znači taj uzdah moje dadilje - osećala bi tada približavanje jednoj kobnoj i nesrećnoj mogućnosti ali njene zebnje sada behu nadjačane mojom mladalačkom neopreznošću. Groblje je postalo moja opsesija.
Naredne noći nestrpljivo sam očekivala da svetlost sveća zamre u našoj kući. Sačekavši još koji trenutak, pažljivo siđoh starim stepenicama,prođoh kraj ruža u dvorištu i stegnuh kvaku od vrata podruma gde beše čuvan moj bicikl među nekom porodičnom starudijom. Otac mi ga beše kupio prošle godine u Pizi želeći da mi pokloni tračak razonode. Stoga,oprezno izvezoh bicikl i podižući kraj haljine, obrtoh pedale u pravcu ciljanog, jezivog mesta..Nebo je navlačilo nespokoj i kiša poče da pada. Osećala sam svaku kap koja je prodirala i uznemiravala moju krhku, putenu kožu. Podmukla glad podseti me na miris čokolade iz naše kuhinje. Kako se mrak stravično osmehivao pokazujući svoje pokvarene i zle zube, odlučih da ubrzam i stigoh pred gvozdenu grobljansku kapiju. Nikoga ne beše. Pokušah da je odškrinem i ona ispusti škripav, prodoran zvuk. To me prestravi zbog mogućnosti da budem otkrivena ali me žar za otkrivanjem istine o đavoljim tikvicama nagoni da krenem dalje. Blato i bare isprljaše mi cipele dok se huk vetra poigravao sa kapijom unoseći mi nervozu i strah. Na sve strane behu iskopine ili pak brdašca zemlje, polurastopljene kišom. Poneki komad kamena virio bi iz sve te mešavine čađi,crnila i prljavštine i kao da se grohotom smejao što se jedini održao pod prekom rukom pape Bonifacija. Začuh nekakav zvuk. Tanani i oštri tonovi dopirahu iza napuštene svešteničke kapele i ne podsećahu na drhtaj klavirskih dirki koje mi godinama unazad ispunjavaše dušu. Naprotiv,beše to nekakva nepoznata muzika koja kao da je dopirala iz samoga pakla, izazovno i osvetnički se prseći. Dođoh do ćoška kapele i od prizora mi se zaglavi krik u grlu. Grobar Maksimilijan sedeo je na zemlji pevajući nešto i svirajući neki instrument. Kraj njega beše balon kojekakve tečnosti a dokle god mi pogled dosežaše – nepregledno polje cucurbite pepo!! Bejah zgrožena i uplašena saznanjem da ludi Maksimilijan ipak sadi svoju baštu nad kostima nekih nesrećnika! A tamo,u blizini njegovih nogu,beše podignuta plastična masa kroz koju nazreh nove sadnice tikvica. Plastenik! Od neverice se uštinuh kako bih bila sigurna da ne sanjam ali ne, java je. Preplašeno se povukoh unazad i nagazih na skupinu papira na tlu, povezanih čvrstim kanapom. Sagnuh se i podigoh ih. Pogled mi prelete preko i u trenutku pomislih da je u pitanju obično smeće kojim je vetar zatrpavao groblje ali onda mi pažnju privukoše reči....
 “Leto Gospodnje 1680.godine. Danas od svoga prijatelja Lućinija dobih na dar bokal jedne tekućine za koju mi reče da je piće koje je sam Bog poslao nama nesrećnicima, izopštenim i osuđenim, u zatvoru sopstvenoga ludila. Nazvaše ga pivom i uz to mi priloži dugi i čudni instrument za koji mi napisa da će mi uz alkohol, biti največi prijatelj u teškim,sumornim,usamljeničkim noćima. Kaže da će proći vekovi pre nego li Italijani spoznaju njegovu čudotvornu moć a kako je oduvek verovao u moju razboritost uprkos glasinama, odluči da je samo meni daruje. Kaže,klarinet ga zovu širom Evrope... Bez daljih didaskalija, shvatih njegove reči. Nema potrebe da zamaram svoje stare,umorne ganglije. Odlučih da svojim cucurbitama zasviram u kišnim noćima kako bi ih podstakao da brže i naprednije rastu. Kada budu dovoljno velike, znam da će mi Lućini pomoći da ih širom Evrope dobro prodam i zaradim dovoljno da mogu pobeći iz ovog pakla zagušljive Verone, zatočen među grobovima i zemljom...”Tu beše kraj pisane reči. “Kakva besmislica!”pomislih. Onda su zaista u pravu kada tvrde da je Maksimilijan skrenuo s pameću. Bivši crkveni velikodostojnik koji na starom groblju neprestano sadi tikvice, ispija nekakvu stranu tečnost i svira taj instrument klarinet na kiši kako bi postakao rast svojih biljaka.... perdutamente!! U tom trenutku osetih a onda i ugledah ogromnu tamnu, stranu ruku koja se obavi oko moga tela učinivši me svojom jačinom nepokretnom. Iz grla mi se ote snažan krik koji mi na kratko odvoji dušu od tela...
“Šta ti bi odjednom, uplaši me, to sam samo ja!!”
“Izvini, mislila sam da je grobar!!”
“Kakav grobar, opet si nešto čudno sanjala?”
“Ma ne pitaj, sanjala sam grobara koji sadi tikvice.”
“Ti si moja tikvica. A sad lepo ćuti i spavaj inače ti neću verovati za grobara. Ko zna šta je on radio.”
“Samo ti zezaj. Poslaću ga pa nek u tvom dvorištu dan i noć sadi tikvice.”

петак, 12. јул 2013.

У ритму самбе - ведра страна Бразила



Mais amor por favor!” најупечатљивији је графит са улица Сао Паола и моја најлепша асоцијација на Бразил. Јер управо у овим речима ухваћен је национални, животни мото људи у чијем је генетском коду утиснут ритам, хедонизам и културно наслеђе; баш у њима садржан је еликсир ове бескрајно колоритне, етнички разноврсне, страствене и раскошне земље Ориша и њихових потомака, темпераментних и музикалних Бразилаца!
У данашње време, фестивал у Рију постао је највећи заштитни знак Бразила. Туристи широм света хрле на овај догађај који слави живот, лепоту, музику, самбу и пре свега - слободу. Али за Бразилце, фестивал у Рију далеко је више од комерцијализоване манифестације којом се земља промовише. То је ода њиховом наслеђу, културној заоставштини која самбу и умеће покрета посматра у контексту много ширем него што ће западни туристи то икада моћи. Кроз призму историје, политике, уметности, религије и националног миљеа. 
Баш као што је један од најпознатијих бразилских певача рекао: „Бог је музика, музика је самба, Бог је самба!“ 
Али Бразил нуди још више од тога. То је тло на коме се јаче него игде друго у свету слави култ тела и људске експресивне, екстровертне сексуалности и припадности животу, оличене у духу њених шармантних, харизматичних и комуникативних житеља. То је земља обгрљена водама океана који као да спира све хедонистичке грехове Бразила, сва утонућа и предавања слободној и неспутаној, људској жудњи и бити, природи и инстинкту! 
Земља карневала и постојбине самбе, огњиште раскошне уметности која фино и танано, ненаметљиво а више него приметно бива уткана у животе својих саиграча на овом чудесном фудбалском пољу снова. На обећаној, рајској земљи Пелеа, Баросе, Гонзага, Варгаса испуњеној мирисом феијоаде, звуцима Бразилског акварела и духовитим и изражајним погледима наследница Кармен Миранде, које дуж Ипанеме остављају трагове својих стопала у врелом, осунчаном песку! 
Најлепше жене света живе у Бразилу, у земљи у којој је лепота дата на сваком кораку и сваком појединцу како би се стопио са свеопштом раскоши овог узбудљивог тла. Али Бразил је и земља саудадеа, фузије и спајања јер у њој све тече,све се креће, све игра једно с другим, уплиће се и преплиће предајући и стапајући своју енергију, бујну и дивљу, разиграну душу.
Јер Бразил зна тајну живота.
У једној је речи – maravilhoso!

уторак, 09. јул 2013.

Putovanje Hane Arent



Vrlo intrigantan, realističan i uzbudljiv, film Margaret von Trota “Hana Arendt” svakako je pobrao sve pohvale domaće publike i kritike i obeležio, obogatio i istakao program ovogodišnje, devete Slobodne zone kao festivala koji je rasadnik najupečatljivijih, najsmelijih i najuspešnijih filmskih dela Evrope i sveta.
“Hana Arent” ostvarenje je koje oživljava jednu istorijsku prekretnicu izazvanu suđenjem za holokaust ratnom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu a zapravo, donosi nam sliku jedne izuzetne žene koja je svojom ideološkom, političkom mišlju i filozofijom, obeležila istoriju XX veka kao centralna figura snažne i odvažne prirode. Smela i hrabra,neustrašiva i oštrog pera i jezika, Hana Arent kao ekskluzivni izveštač Njujorkera svojim prikazom suđenja Ajhmanu izaziva opšti skandal rađajući svoju tezu o banalnosti zla, čime joj se pripisuje bizarna odbrana jednog naciste. Međutim, više nego iko pre nje, Arentova postavlja osnove totalitarizma mišljenjem da odusustvo demonskog karaktera u ubici govori u prilog tome da je državna i politička hijerarhija ta koja zločince podvodi pod svoje okrilje i poput birokrata ih koristi za svoje ciljeve. A ti isti zločinci, obavljajuci prljavi posao usled pokoravanja nadređenim i njihovim ciljevima, smatraju da lišavaju sebe suočavanja sa moralnošću svojih postupaka. Taj njen stav nailazi na javnu osudu koju ona srčano i dostojanstveno brani uz čuvenu rečenicu : ”Try to understand is not the same as forgiveness.” I u tome je sama srž filozofije Hane Arent, žene koja će istu na momenat dovesti u pitanje ponešena strašću prema svom nekadašnjem partneru i životnoj ljubavi, Hajdegeru…
Ovaj izuzetan film u vama će otvoriti brojna pitanja i probuditi brojne emocije navodeći vas da se zapitate dokle dosežu naše granice, kako naš uticaj može promeniti druge i koliko su ljubav i razum suprotstavljene kategorije na istoj lestvici čovekovog bića. A u svakome od nas zasigurno postoji bar jedna bleda nijansa te duboke i posebne duše.
Čvrstog i nepokolebljivog, ženskog principa Hane Arent.