недеља, 31. март 2013.

Paprat u ledu



Studeni vetar razlagao je hrpu pahulja što je poput prstena stezala crvene, smrznute, šumske bobice. Mrak je navlačio prašnjave i tmurne zavese, prezrivo izbacujući svoje kvarne zube koji su parali tiho ponoćno nebo. Nemilosrdne kandže smrti grabile su širom planine hvatajući u svoje čeljusti sitnu i krupnu stoku, divlje konje i nesretne Neure. Jedini behu pošteđeni vilinski konjici koje pod svoje skute od zimzelenog lišća, sakriše Vile biljarice i tako natovarene prespavaše u tučkovima ljutića na prostranim poljima Žutoborja. Sve ostalo okovaše led i slutnja. Jauci,krici,beznađe.
Na njenoj tamnoj kosi, pahulje se uplitaše u mrežu vlasi i gradiše mali venac poput zamrzlih suza, istih kakve se na njenom licu stapaše sa mračnom biti. Podrhtavajući, posmatrala je trzaje i borbe, krvoprolića i očajničke poteze umirućih dok je prosipala svoj glas duž Mesečeve senke kraj stare,trošne vodenice. Planina je upijala Moraninu pesmu. Beše to prepoznatljiv i jedinstven, stravičan spoj poziva i vriska, nespokojan glas obojen tugom,prezirom i svirepom snagom. Te noći njen vrisak protresaše kamenje i zemlju, sve živo i neživo i poput jezive prikaze odzvanjaše u svakoj pori utihnulog Žutoborja. Kao da je svakim, sve gromoglasnijim tonom, oduzimao po još jedan dah tom odumirućem svetu. Gasila se Morana, nestajala planina. 
Ali raskovnika nigde ne beše. Poljsko cveće osta nemo pred njenim jaucima, paprat se skupi i sveza u klupko oko svoga korena, duboko pod ledom. Sneg nabuja a kamen se potisnu u zemlju. I vode začutaše, utišavajući šapate Vodenjaka koji zalediše korita i pronađoše svoj spas u nebrojenim mehurima odakle posmatrahu sveprisutan Bes. Sva priroda ujedini se i skri onu zbog koje večna zima Žutoborja i poče. O Jarilu niko ne govoraše. Uhvaćen u vilinsko kolo jedne prolećne noći,on spazi dugu mirisnu kosu uveženu cvećem čiji ga miris omami i obuze. Stoga on svoje srce predade Vesni, čuvarki proleća dok Sunčevoj kći okrete leđa i time potpisa ostvarenje zle kobi. Uplašena pred ledom koji okova planine i doli, uvale i korita,Vesna nestade kroz maglu i noć. A Morana svoj bes pretoči u večnu zimu.
Trave ispričaše vekovima docnije da je iste noći kad Jarilo nastrada, u Vesninoj kosi procvetao čudesan cvet jarkih boja i slatkoga mirisa. Stoga Vesna pobeže i sa sobom ponese svu magiju ljubavi i čuda. Ostade samo mukla tama, hladnoća i mraz, zavejani leševi, zamrzle gole kosti.
I nesrećna i sama, od ljubavi bolna, Morana.

Нема коментара:

Постави коментар