субота, 02. март 2013.

Primorska bajka. Među kršem i međ' morem



Moja baka Slavica bila je jedna od onih, nadaleko čuvenih lepotica. Morska vila čedno belog tena, ebonit crne kose i krupnih tamnih očiju.
Oličenje zadivljujuće skladnosti žene sa Tivatske rivijere.
U vreme njene mladosti, priliku da sretnete i upoznate svog budućeg supružnika, pružale su vesele igranke organizovane u lokalnoj sali u koju bi se tada, slila sva mladost I šarenilo lica koju je skrivala primorska obala. Ali među njima beše i pridošlica. U masi primoraca kože obasjane suncem, vojničke uniforme večitih putnika-oficira i majora, razbijale su gradsku izvesnost i unosile čar iznenađenja i novine. Dar radosti koja se slila i na dlan moje bake onog trenutka kada je mladom majoru Mirku, svetle tršave kose, pružila ruku i prihvatila poziv na ples.
Naša porodična anegdota kaže da je deka bio začuđen njenim neobičnim prezimenom Perušina, proisteklom od pradede sicilijanskog porekla. Slatko se baka smejala sećajući se dedine rečenice “Vi se to šalite sa mnom” kojom je, veselom naravi I šarmantnim kovrdžama, zauvek zauzeo deo njenog srca.
Voleli su se punih pedeset godina,svoju ljubav krunisali poštovanjem dveju vera poput jedne a svoje dirljivo emotivno nasleđe preneli su na dvoje dece i četvoro unučadi.
Kraj svoje ljubavi obeležili su gotovo istovetno kao i početkom: jedno bez drugoga nisu postojali kao celoviti. Prva na počinak pozvana je baka ali se u bolu i nesavladivoj čežnji, samo nekoliko meseci kasnije, i deka odazvao večitom pozivu.
Tako svoju ljubav nastaviše i u večnosti.
U istom trenutku beskraja u kom je i rođena.
Jedne vesele letnje noći. Među kršem i međ’ morem.

Нема коментара:

Постави коментар