уторак, 09. април 2013.

Покопани датуми Тешенскога гробља




Постоје људи који су, сви до једнога, носиоци срџбе. Академици, гвожђари, винопије. Небитно је. Ког обележи тај печат црвене ране, занавек јој оста и дужник и плаћеник. Виђао сам пуно таквих. И сви до једнога беху и у томe вечноме часу стиснутих усана, набраних чела, тешкога воштанога лица. Најближи неутешни, деца уплашена. А ја као гробар, свакога од њих предао сам у земљу Тешенскога гробља. Ово грумење под којим почивају, другачије је од свих других у овој, од Бога и људи заборављеној вароши. Кажу, назив доби по врсноме јунаку, чувеном Дулу Тешену, војнику и наочитом човеку. Тадашња власт предаде му у руке ово имање као заслугу за ратне подвиге и силна одличја која му красиху ревере плавога мантила али он одлучи да након своје смрти, уместо амбициознoj родбини, овај посед поклони нашој вароши. И тако поста још већа легенда, чувар и заштитник Тешенскога гробља. Но отац Милентије у чијој сам служби обично сахрањивао ове несретнике, људима причаше да нарочитост овог гробља почиваше у утехи као земљи од које је саздано. Стога и носише назив Тешенско; као спокојно прелазиште одлазећих и утешно уточиште остајућих.
Не би покојника у овој вароши кога моје руке не прихватише. Младих, од живота отетих душа, старих, с мудрошћу помирених. Но свима њима беше нешто заједничко. Сваки од њих представљаше један откинути део свога времена, необрубљени, недовршени, замрзнути трен. Не покопавам ја људе већ датуме. Укочене делове једнога дана, једнога сата, једне секунде. Сви ти бројеви на надгробним плочама стапаху се и растапаху под земљом Тешенскога гробља.Овде време заувек стоји. А границе прошлости и садашњости, непостојеће су.
Данас ми отац Милентије наложи да дођем пре поднева. Каже, један млади човек испусти своју душу, негде на далекој цести. Син јединац, чувен по доброти, у цвету младости. Никада до тога дана, не видех толико света на ивици очаја. Млади и стари, познати и непознати, војни повратници, деца и средовечни, средњошколци и студенти; сав се народ скупи да испрати ову младу душу. Кажу, био је светац. Помагао и болесне и немоћне, и сиромахе и просјаке, и несретне и од свих одбачене. Корита суза излише се над раком тог несретног младића. Венци цвећа сакрише мокру земљу од бледог и хладног сунца. Туга какву Тешенско гробље никада видело није. Нити записало у завештању онима који тек долазе. Народ почиње да се расипа носећи у ноздрвама дим хиљаду свећа и топлину пламена. Понека жена остала би да крицима пара даљине и дозива одлазећу душу. Но на крају, и она посустаде пред немоћи и узалудности и у пратњи гомиле што се осипала, избриса своју силуету са видика. Остах сам са покојником. Гледам датум. Заустављени 16.октобар. Вечна садашњост умрлог. Прејаки сноп светлости призва ми пажњу. Нешто светлуцаше међу грумењем мокре земље. Спуштам длан и из прљавог и влажног тла, извлачим тамни мушки сат. Чији ли је? Укочене казаљке показиваху 12:15. Једна казаљка одувек нас вараше да трајемо и да ћемо трајати но друга је паметно пристижаше вртећи се увек у истоме кругу. Та друга, то смо ми. Заточеници вечне садашњости, од праха саздани,у земљу враћени. Оштар звук сломљеног стакла пролама се око гробова. Крхотине светлуцаху на сунцу попут просуте течности. Мало даље,откотрљава се метални круг са две казаљке.
За свагда укочене.
12:15.

1 коментар:

  1. Nesumnjivo Vaš najbolji beletristički tekst, koji sam pročitao! Pisan s merom, strpljenjem, sa dosledno komponovanim rečenicama. I što je najvažnije,u čitaocima budi prizivanu katarzu! Sve pohvale, piscu!

    ОдговориИзбриши