понедељак, 10. јун 2013.

Putevima Savamalske duše. Nemo kazivanje Darija Marića



Sedim na asfaltu prljave i neuredne četvrti. Na samom obodu stvarnosti, na jednom od ožiljaka ovog velegrada. Poludogorelu cigaretu vrtim među prstima dok mi pogled luta duž ćoškova pokrivenih lišćem, po nekoj odomaćeno zaglavljenoj čaši instant napitka među daskama klupa u neposrednoj blizini. Golubovi zoblju već previše puta prerađeno zrno kokice otimajući se o njega grubim lepetanjem krila. Ljudi kao utvare ostavljaju svoje tragove duž neurednih betona uz neubedljive povike i često reprizirane rečenice. Tamne Romske oči odmeravaju me izazivački a potom mi se približavaju uz previše puta izgovorenu pretnju i osećaj fizičke nadmoći. Drugi posmatraju, niko da se pokrene. Mentalitet proseka. Socijalno zabačenih, humano podbačenih.
Samo on odavao je utisak naslikane pojave usred ovog opšteg posrnuća jedne, davno umetničke četvrti. Zvali su ga dušom Savamale, jedinim istinskim stanovnikom ove zaboravljene zemlje kraj Save. Sećam se da sam ga prvi put ugledala prošlog leta u jednom od istih, prepoznatljivih ćoškova pokrivenih otpacima i neurednim metežom svega i svačega, odbačenih stvari i nepotrebnih sitnica. Sedeo je, baš kao i danas, prekrštenih nogu na tlu i smerno povijenih leđa. Pa ipak, njegov pogled je mirno i postojano upijao svaki odjek bila života koje ovde odzvanja najglasnije. Činilo se da se ovde vreva i žagor mešaju bez ikakvog višeg smisla, zbog pukog življenja radi življenja, radi obezglavljenog corpusa vitae. A ipak, Dario Marić video je u svemu tome samo sebi znani smisao. Samo ličnu spoznaju sebe i svog mesta u srži Savamale, u dnu Karađorđeve ulice koju je davno izabrao za mesto na brodu svog tihog putovanja.
Gledajući spolja, odavao je utisak ekscentričnog čoveka prigrljenog nenametljivom i sirovom mudrošću. Filozofija je bila njegovo umeće, privilegija višeg nivoa svesti koju je razvio izgubivši svoje materijalno,socijalno i obrazovno pokriće. I dalje mu na koži opaljenoj suncem, uočavam isto plavo i prkosno mornarsko sidro, podsetnik na obale koje je davno napustio težeći da svoju sreću potraži negde drugde. I to baš ovde, na ulicama Savamale gde se kao naivni i neiskusni zaljubljenik u život obreo prvi put davnih devedesetih godina, nesvestan rata,nesvestan omče koja nije praštala umetnost tom dobu. Svoje snove o uličnom portretisti sahranio je davno ali opet, nije odavao utisak onih ljudi koje bismo nazvali otpadnicima života, živim mrtvacima i promašenim dušama. Naprotiv. Dario Marić legenda je Savamale. Svestan da status ne čini čoveka več ga čini svesno postojanje. Jedan naizgled šizofren svet onog spolja i onog unutra.
Oprljeni prsti vraćaju me na asfalt. Zamišljeni Dario i dalje nemo i postojano predaje svoj pogled daljini dok vetar nosi listove novina, milujući ih sa zemljom. Koraci po asfaltu postajahu sve ređi. Mali Rom okrenuo je glavu u pravcu nove pridošlice. Takve su ove četvrti. Oštre i zaboravne, spremne da pepelom pokriju tragove novih pojava i ljudi a ušuškaju i uljuljkaju svoje stanovnike u bezvremenost postojanja. U karakterističan i prihvaćen, sentiment Darija Marića.
U aktivno tkivo odveć suvog ožiljka. 
U Savamalu.                                                                      

Нема коментара:

Постави коментар