недеља, 22. децембар 2013.

Medaljon i vino Ružice Marić



Među gomilom uglancane starudije, tu i tamo okrzlih i neravnih a ipak lakiranih ivica, ispranih boja i mirisa užegle prošlosti, izdvajao se filigrantskim čipkanim okvirom koji je obuhvatao, po dodiru krhko a trajnošću odvažno, oblo telo staroga medaljona. Iz sredine me posmatrahu oštre i nerazgovetne oči pod obodom belog, jednostavnog šešira, tela uspravno položenog i prekrštenih ruku sa rukavicama iste bele boje. "Izvolite", prenu me glas iz razmišljanja. “Hvala, samo razgledam”, odgovorih očiju i dalje uprtih u primerak na tezgi. ”Taj medaljon nije običan, samo da znate! Ma, čitava priča stoji iza njega. Evo, pogledajte posvetu na poleđini, Gospođici Ružici Marić. od A.K., za večnu ljubav i spomen.” Izraz romantične naklonosti prelete mi preko usana. “Gde ste nabavili ovaj medaljon?” “Ni sama više ne znam dete, pola sveta je on obišao dok nije stigao u moje ruke. Dobih ga od jedne stare gospođe, neke ljubiteljke starina i to, nećeš verovati, za džabe! Reče da ga ne želi više jer je, od kad ga ima, prati loša sreća.” “Zaista? Ali zašto?”, zainteresovah se. “Kolekcionari obično ne veruju u takve stvari.” “Ma ovo nije obična stvar, ja kad ti kažem dete! Kako je ona meni ispričala, ta Ružica Marić bila je neviđena lepotica neke varoši sa juga, nedosanjani san svih muškaraca koji bi je ugledali a pritom bogata, imućna udavača. Njen otac je držao silnu zemlju pod vinovom lozom i proizvodio vino koje je bilo najcenjenije u to vreme, Marićevo vino, manje se tada nego sada o tome znalo. Pa i umelo! Ružicu je, kažu, uočio neki mladi oficir Aljoša, perspektivan u to vreme i oni se uzeše, baš negde pred rat... Ali rat bi i prođe i Aljoša se ne vrati. Ružica se zavi u crno i od tada se priča da je mnogo smrti bivalo u tome mestu. Više nego ikada do tada a uzrok se nije znao, padali ljudi k'o pokošeni! Tek neko vreme kasnije, kad Ružica već dođe u ozbiljnije godine, otkriše da vino njenoga oca beše otrovano i da bi svako ko bi ga okusio video svoju smrt a onda je i dočekao... Na kraju, jednoga dana, nađoše i Ružicu na podu kraj polu prazne flaše. Uz nju beše položeno pismo, njenom rukom ispisano, u kojem priznavaše da je ona zatrovala vina kako bi naplatila životu onaj život što od nje bi oduzet - Aljošin... I tako ti je išao ovaj medaljon, iz ruke u ruku, sve dok ne dođe do mene.

Niko ga nije želeo jer čim bi ljudi saznali priču, govorili bi da je krvlju isprljan a ja ti ne verujem u te priče te ga uzeh, rekoh možda mogu da ga prodam nekom tako mladom i modernom poput tebe! Nisi sujeverna, jel da? Da se nagodimo za dvesta pedeset,dam ti ga u pola cene?” „Može za dvesta i dogovorile smo se“, rekoh uz smešak razmišljajući kako stvarno nisam sujeverna a pritom u svakoj ovakvoj legendi vidim dobar potencijal za priču koju ću napisati. “Ajde može, svidela si mi se!" Prodavačica mi pokloni jedan od onih usiljenih i izvežbanih osmeha trgovaca. “Nekti je sa srećom sine!” Pozdravi me dok stezah u džepu čipkani rub medaljona.
Gužva ljudi na antikvarnoj pijaci natera me da zađem još dublje između tezgi bivajući sve udaljenija od glavnog izlaza. Odjednom začuh blagi zvuk pada nekog predmeta i odmah zatim otkotrljavanje istog preko neravnog betona. “Pazi bre malo! Sve što slomiš ćeš da platiš!”, zapreti mi jedan stariji Rom koji stajaše iza tezge koju sam, neželjeno, blago odgurnula. Sagnuh se za predmetom koji je pao i sa čuđenjem dohvatih vinski pampur. Uočih da je prilično star, izbledele boje, sa sitno utisnutom rečju Marić i godinom 1911-tom. Prenerazih se. Odakle Vam ovaj pampur?” "Kako misliš odakle mi? Hoćeš kupiš, nećeš kupiš? Je li, da nisi ti neka inspekcija?” „Ne, nisam“, odgovorih. “Samo me zanima odakle Vam ovaj pampur.“ “Od neke babe što je umrla”, odgovori mi prodavac. ”Kažu da je bilo neko đavolje vino, popiješ ga i vidiš kad ćeš rikneš. E tako isto i ona, popila i pala na mestu!” Uzeh pampur u ruke i pažljivije ga osmotrih. Sa donje strane, na prelazu dva dela, stajaše mala i tamna mrlja. Poput sasušene kapi vina. Spopade me jeza i prstima potražih medaljon u džepu.

Nije ga bilo.

среда, 11. децембар 2013.

Recenzija filma "Perverznjakov vodič kroz ideologiju"

Vođen naracijom i glumačkim učešćem kulturnog teoretičara, filosofa i psihoanalitičara Slavoja Žižeka, ovaj dokumentarni film Sofi Fajns i svojevrstan nastavak „Perverznjakovog vodiča kroz filmove“ snimljenog 2006. godine, kritički je osvrt na ideologiju društva, vremena i prostora u kojem postojimo i kao posmatrači i kao aktivni učesnici fizičkih i misaonih zbivanja. Svoju ideologiju oblikujemo na temeljima socijalno prihvaćenih, nametnutih ili kako to Žižek vešto nagoveštava – podmetnutih modela mišljenja i shvatanja ali smo i u prilici da menjamo tuđu promenom sopstvene percepcije stvarnosti.
Širokim dijapazonom tema, od marksizma, staljinizma, fašizma i drugih političkih ideologija, preko moderne konzumerističke vladavine do religijskih zapleta i raspleta između vernika i institucija kojima se priklanjaju, Žižek nastoji da na osnovu kinematografske kulture kojoj smo svi manje ili više naklonjeni ali koju bar prinudno konzumiramo, objasni opšte prihvaćena pravila razmišljanja i istine koje iza njih stoje;  pokušaje plasiranja političkih ideja kroz naizgled svakidašnje replike I kadrove. Veštim okom psihologa, britkim umom mislioca i autora, on uočava ove kontraste i paradigme i iznosi nam ih statirajući u kadrovima poznatih filmova i budeći na taj način onaj komičan a inteligentan, ironičan a poučan smisao u gledaocima.
Interesantna je i sama gestikulacija Žižeka koja bi, reklo bi se, i sama nosila jednu prikrivenu poruku – opšte prihvaćen neverbalni znak dodirivanja nosa u toku konverzacije nosi poruku o neistinitosti onoga što nam sagovornik prezentuje a kojim se Žižek vešto služi u cilju da u nama ipak ne zasadi seme sopstvene ideologije već nam ostavi izbor kojoj ideologiji ćemo se prikloniti - svojoj,njegovoj ili konzumerističkoj.
Ali jedno je zasigurno: previše teška i robusna terminologija kojom se služi, iako prožeta, uglavnom svima poznatim istorijskim činjenicama, nije dostupna širokoj gledalačkoj publici što ovaj, zaista sjajan dokumentarac, čini ograničenim i usko upotrebljivim štivom za obrazovanje i širenje ličnog pogleda na svet.
Do tada, do izgradnje društva u kojem bi ovo filmsko ostvarenje moglo da postane obavezna lektira svakog samosvesnog građanina, ostaje nam da preispitamo svoja ubeđenja i pažljivije i pronicljivije sagledamo kulturu koja nam se plasira i nudi.
 “Ideology should be glasses which distort our view - and the critique of ideology should be the opposite.”