недеља, 22. децембар 2013.

Medaljon i vino Ružice Marić



Među gomilom uglancane starudije, tu i tamo okrzlih i neravnih a ipak lakiranih ivica, ispranih boja i mirisa užegle prošlosti, izdvajao se filigrantskim čipkanim okvirom koji je obuhvatao, po dodiru krhko a trajnošću odvažno, oblo telo staroga medaljona. Iz sredine me posmatrahu oštre i nerazgovetne oči pod obodom belog, jednostavnog šešira, tela uspravno položenog i prekrštenih ruku sa rukavicama iste bele boje. "Izvolite", prenu me glas iz razmišljanja. “Hvala, samo razgledam”, odgovorih očiju i dalje uprtih u primerak na tezgi. ”Taj medaljon nije običan, samo da znate! Ma, čitava priča stoji iza njega. Evo, pogledajte posvetu na poleđini, Gospođici Ružici Marić. od A.K., za večnu ljubav i spomen.” Izraz romantične naklonosti prelete mi preko usana. “Gde ste nabavili ovaj medaljon?” “Ni sama više ne znam dete, pola sveta je on obišao dok nije stigao u moje ruke. Dobih ga od jedne stare gospođe, neke ljubiteljke starina i to, nećeš verovati, za džabe! Reče da ga ne želi više jer je, od kad ga ima, prati loša sreća.” “Zaista? Ali zašto?”, zainteresovah se. “Kolekcionari obično ne veruju u takve stvari.” “Ma ovo nije obična stvar, ja kad ti kažem dete! Kako je ona meni ispričala, ta Ružica Marić bila je neviđena lepotica neke varoši sa juga, nedosanjani san svih muškaraca koji bi je ugledali a pritom bogata, imućna udavača. Njen otac je držao silnu zemlju pod vinovom lozom i proizvodio vino koje je bilo najcenjenije u to vreme, Marićevo vino, manje se tada nego sada o tome znalo. Pa i umelo! Ružicu je, kažu, uočio neki mladi oficir Aljoša, perspektivan u to vreme i oni se uzeše, baš negde pred rat... Ali rat bi i prođe i Aljoša se ne vrati. Ružica se zavi u crno i od tada se priča da je mnogo smrti bivalo u tome mestu. Više nego ikada do tada a uzrok se nije znao, padali ljudi k'o pokošeni! Tek neko vreme kasnije, kad Ružica već dođe u ozbiljnije godine, otkriše da vino njenoga oca beše otrovano i da bi svako ko bi ga okusio video svoju smrt a onda je i dočekao... Na kraju, jednoga dana, nađoše i Ružicu na podu kraj polu prazne flaše. Uz nju beše položeno pismo, njenom rukom ispisano, u kojem priznavaše da je ona zatrovala vina kako bi naplatila životu onaj život što od nje bi oduzet - Aljošin... I tako ti je išao ovaj medaljon, iz ruke u ruku, sve dok ne dođe do mene.

Niko ga nije želeo jer čim bi ljudi saznali priču, govorili bi da je krvlju isprljan a ja ti ne verujem u te priče te ga uzeh, rekoh možda mogu da ga prodam nekom tako mladom i modernom poput tebe! Nisi sujeverna, jel da? Da se nagodimo za dvesta pedeset,dam ti ga u pola cene?” „Može za dvesta i dogovorile smo se“, rekoh uz smešak razmišljajući kako stvarno nisam sujeverna a pritom u svakoj ovakvoj legendi vidim dobar potencijal za priču koju ću napisati. “Ajde može, svidela si mi se!" Prodavačica mi pokloni jedan od onih usiljenih i izvežbanih osmeha trgovaca. “Nekti je sa srećom sine!” Pozdravi me dok stezah u džepu čipkani rub medaljona.
Gužva ljudi na antikvarnoj pijaci natera me da zađem još dublje između tezgi bivajući sve udaljenija od glavnog izlaza. Odjednom začuh blagi zvuk pada nekog predmeta i odmah zatim otkotrljavanje istog preko neravnog betona. “Pazi bre malo! Sve što slomiš ćeš da platiš!”, zapreti mi jedan stariji Rom koji stajaše iza tezge koju sam, neželjeno, blago odgurnula. Sagnuh se za predmetom koji je pao i sa čuđenjem dohvatih vinski pampur. Uočih da je prilično star, izbledele boje, sa sitno utisnutom rečju Marić i godinom 1911-tom. Prenerazih se. Odakle Vam ovaj pampur?” "Kako misliš odakle mi? Hoćeš kupiš, nećeš kupiš? Je li, da nisi ti neka inspekcija?” „Ne, nisam“, odgovorih. “Samo me zanima odakle Vam ovaj pampur.“ “Od neke babe što je umrla”, odgovori mi prodavac. ”Kažu da je bilo neko đavolje vino, popiješ ga i vidiš kad ćeš rikneš. E tako isto i ona, popila i pala na mestu!” Uzeh pampur u ruke i pažljivije ga osmotrih. Sa donje strane, na prelazu dva dela, stajaše mala i tamna mrlja. Poput sasušene kapi vina. Spopade me jeza i prstima potražih medaljon u džepu.

Nije ga bilo.

2 коментара:

  1. Хвала ти драга Ива за ову заиста предивну причу.
    Оставила је на мене снажан утисак, а нешто ми и познато то Ружица Марић...
    Овај свет је заиста мали.
    Поздравлјам те и желим да оствариш све твоје снове.

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Ljiljana, hvala Vam puno na divnim recima. :)
    Ljudi poput Vas su mi inspiracija vise da se i dalje trudim da nesto lepo i mastovito, skromno i licno, podarim ovom svetu.
    I ja Vama od srca zelim da ostvarite sve svoje snove!

    ОдговориИзбриши