недеља, 31. март 2013.

Paprat u ledu



Studeni vetar razlagao je hrpu pahulja što je poput prstena stezala crvene, smrznute, šumske bobice. Mrak je navlačio prašnjave i tmurne zavese, prezrivo izbacujući svoje kvarne zube koji su parali tiho ponoćno nebo. Nemilosrdne kandže smrti grabile su širom planine hvatajući u svoje čeljusti sitnu i krupnu stoku, divlje konje i nesretne Neure. Jedini behu pošteđeni vilinski konjici koje pod svoje skute od zimzelenog lišća, sakriše Vile biljarice i tako natovarene prespavaše u tučkovima ljutića na prostranim poljima Žutoborja. Sve ostalo okovaše led i slutnja. Jauci,krici,beznađe.
Na njenoj tamnoj kosi, pahulje se uplitaše u mrežu vlasi i gradiše mali venac poput zamrzlih suza, istih kakve se na njenom licu stapaše sa mračnom biti. Podrhtavajući, posmatrala je trzaje i borbe, krvoprolića i očajničke poteze umirućih dok je prosipala svoj glas duž Mesečeve senke kraj stare,trošne vodenice. Planina je upijala Moraninu pesmu. Beše to prepoznatljiv i jedinstven, stravičan spoj poziva i vriska, nespokojan glas obojen tugom,prezirom i svirepom snagom. Te noći njen vrisak protresaše kamenje i zemlju, sve živo i neživo i poput jezive prikaze odzvanjaše u svakoj pori utihnulog Žutoborja. Kao da je svakim, sve gromoglasnijim tonom, oduzimao po još jedan dah tom odumirućem svetu. Gasila se Morana, nestajala planina. 
Ali raskovnika nigde ne beše. Poljsko cveće osta nemo pred njenim jaucima, paprat se skupi i sveza u klupko oko svoga korena, duboko pod ledom. Sneg nabuja a kamen se potisnu u zemlju. I vode začutaše, utišavajući šapate Vodenjaka koji zalediše korita i pronađoše svoj spas u nebrojenim mehurima odakle posmatrahu sveprisutan Bes. Sva priroda ujedini se i skri onu zbog koje večna zima Žutoborja i poče. O Jarilu niko ne govoraše. Uhvaćen u vilinsko kolo jedne prolećne noći,on spazi dugu mirisnu kosu uveženu cvećem čiji ga miris omami i obuze. Stoga on svoje srce predade Vesni, čuvarki proleća dok Sunčevoj kći okrete leđa i time potpisa ostvarenje zle kobi. Uplašena pred ledom koji okova planine i doli, uvale i korita,Vesna nestade kroz maglu i noć. A Morana svoj bes pretoči u večnu zimu.
Trave ispričaše vekovima docnije da je iste noći kad Jarilo nastrada, u Vesninoj kosi procvetao čudesan cvet jarkih boja i slatkoga mirisa. Stoga Vesna pobeže i sa sobom ponese svu magiju ljubavi i čuda. Ostade samo mukla tama, hladnoća i mraz, zavejani leševi, zamrzle gole kosti.
I nesrećna i sama, od ljubavi bolna, Morana.

субота, 02. март 2013.

Primorska bajka. Među kršem i međ' morem



Moja baka Slavica bila je jedna od onih, nadaleko čuvenih lepotica. Morska vila čedno belog tena, ebonit crne kose i krupnih tamnih očiju.
Oličenje zadivljujuće skladnosti žene sa Tivatske rivijere.
U vreme njene mladosti, priliku da sretnete i upoznate svog budućeg supružnika, pružale su vesele igranke organizovane u lokalnoj sali u koju bi se tada, slila sva mladost I šarenilo lica koju je skrivala primorska obala. Ali među njima beše i pridošlica. U masi primoraca kože obasjane suncem, vojničke uniforme večitih putnika-oficira i majora, razbijale su gradsku izvesnost i unosile čar iznenađenja i novine. Dar radosti koja se slila i na dlan moje bake onog trenutka kada je mladom majoru Mirku, svetle tršave kose, pružila ruku i prihvatila poziv na ples.
Naša porodična anegdota kaže da je deka bio začuđen njenim neobičnim prezimenom Perušina, proisteklom od pradede sicilijanskog porekla. Slatko se baka smejala sećajući se dedine rečenice “Vi se to šalite sa mnom” kojom je, veselom naravi I šarmantnim kovrdžama, zauvek zauzeo deo njenog srca.
Voleli su se punih pedeset godina,svoju ljubav krunisali poštovanjem dveju vera poput jedne a svoje dirljivo emotivno nasleđe preneli su na dvoje dece i četvoro unučadi.
Kraj svoje ljubavi obeležili su gotovo istovetno kao i početkom: jedno bez drugoga nisu postojali kao celoviti. Prva na počinak pozvana je baka ali se u bolu i nesavladivoj čežnji, samo nekoliko meseci kasnije, i deka odazvao večitom pozivu.
Tako svoju ljubav nastaviše i u večnosti.
U istom trenutku beskraja u kom je i rođena.
Jedne vesele letnje noći. Među kršem i međ’ morem.