петак, 11. октобар 2013.

Devojka zvana Hrabrost. Malala Yousafzai

Njeno ime sinonim je za neuništivu hrabrost širom sveta. Divimo joj se na zapanjujućoj istrajnosti u borbi koju je odabrala za svoj životni cilj a koja ju je umalo koštala života - na borbi za obrazovanje muslimanskih žena širom sveta a posebno u Pakistanu, na njenom rodnom tlu. Iako joj danas nije dodeljena Nobelova nagrada za mir, činjenica je da je sama nominacija za ovo prestižno svetsko priznanje, kao najmlađeg nominovanog pojedinca ikada, čini jednom od najprepoznatljivijih, najupečatljivijih i najuticajnijih žena današnjice.
Malala Yousafzai oličenje je iskonske snage želje za životom. Devojka a odveć žena, zvana Hrabrost.
Svojim zalaganjem za pravo na obrazovanje uprkos polnoj diskriminaciji karakterističnoj za islamske zemlje, Malala je postala centralna figura i vizionar novog vremena koje će doći a koje će ženama širom sveta doneti tu toliko željenu a oduzetu - slobodu. Pravo na odlučivanje, pravo na samostalnost. Pravo na obrazovanje. Istina da je pred njom dug i težak put koji treba preći, ovu mladu ženu nije pokolebala u želji da bude ona karika koja svetu nedostaje a koja bi nastavila i produžila lanac pozitivnih feminističkih promena u pravom pravcu. Založivši svoju bezbednost, svoj život i sigurnost, Malala je postala ikona nepresušne inspiracije i neukrotive borbe za jednakost, za onu toliko dugo potisnutu i oduzetu sigurnost muslimanki Pakistana ali i svih drugih zemalja nemilosrdno mrvljenih pod teretom religije i kulturnih normi, podjednako teškog bremena na plećima svake žene.
Boreći se za obrazovanje, Malala se bori za svet u kome će svaka žena biti viđena kao mnogo više od onoga što joj njena bazična,osnovna priroda nalaže - umesto tradicionalnih i nametnutih uloga majki i domaćica, žene u muslimanskim zemljama zaslužuju daleko više. Da imaju sva jednaka prava kao i sve mi rođene u zemljama neopterećenim religijskim ili društveno nametnutim normama, da mogu da izaberu svoj put slobodno i nesputano, rasterećeno i sigurno a da zbog toga ne budu prinuđene da plate svoj danak ekstremistima, svojoj zemlji ili tradiciji. Malala Yousafzai vesnik je tog novog doba koje dolazi, revolucije kakva je trebala i treba ovom svetu.
Zarad mira, poštovanja i jednakosti žena.

уторак, 01. октобар 2013.

Đavolje tikvice grobara Maksimilijana

.  .  .
Za Maksimilijana prvi put saznadoh slučajno, prilikom jedne šetnje kasnog letnjeg popodneva. Livia i ja smo u pratnji dveju družbenica ubrzano koračale promenadom Verone pokušavajući da u masi lica prepoznamo svoje poznanike. Međutim,pogled mi pade na staro i oronulo groblje, prekopavano i zatrpavano onako kako je to blagoglagoljivi velikodostojnik Bonifacije zahtevao.. Pregršt blata i prljavštine, skrivalo je jednu od legendi našeg vremena, ludog grobara Maksimilijana. Saznadoh da mu daju 60 godina mada se pouzdano ne zna koliko je star. Od kako ga je gospodin Bartoluči proglasio za ludaka i samim tim nepodesnog da obavlja dalju versku službu, priča se da se povukao na cimitero di Verona gde je godinama sahranjivao gomile nesrećnika čija bi tela Inkvizicija naknadno iskopavala i spaljivala na glavnome trgu. Nekim neobičnim slučajem, na grobovima zaboravljenih žitelja ili pak posthumno proglašenih jeretika, nicalo je polje cucurbite pepo, malih zelenih plodova koje jednom ugledah pod nožem naše kuvarice Klare. Tada saznadoh da se ta čudna biljka zove tikvica i da uspeva na vlažnome tlu, istom vlagom i truleži natopljenim zemljom na kojoj je ležalo cimitero.. Dok smo prolazile kraj groblja, Livia je ćutala a tu tišinu prekidaše samo šuštanje naših haljina od svile. Onda me odjednom pogleda i sa zebnjom i strahom progovori:” Kao već odrasla devojka a ne balavica, morate uvek imati na umu Antonina da ste vaspitani u duhu smernosti, poslušnosti i apsolutne odanosti Svetoj stolici. Vaš cilj jeste da u budućnosti ostanete u blagosti i ugodnosti Njegovog presveštenstva gospodina Bonifacija.. a ovde draga moja, odlaze prognane i proklete duše.” Dubok uzdah ote joj se sa usana. Znala sam šta znači taj uzdah moje dadilje - osećala bi tada približavanje jednoj kobnoj i nesrećnoj mogućnosti ali njene zebnje sada behu nadjačane mojom mladalačkom neopreznošću. Groblje je postalo moja opsesija.
Naredne noći nestrpljivo sam očekivala da svetlost sveća zamre u našoj kući. Sačekavši još koji trenutak, pažljivo siđoh starim stepenicama,prođoh kraj ruža u dvorištu i stegnuh kvaku od vrata podruma gde beše čuvan moj bicikl među nekom porodičnom starudijom. Otac mi ga beše kupio prošle godine u Pizi želeći da mi pokloni tračak razonode. Stoga,oprezno izvezoh bicikl i podižući kraj haljine, obrtoh pedale u pravcu ciljanog, jezivog mesta..Nebo je navlačilo nespokoj i kiša poče da pada. Osećala sam svaku kap koja je prodirala i uznemiravala moju krhku, putenu kožu. Podmukla glad podseti me na miris čokolade iz naše kuhinje. Kako se mrak stravično osmehivao pokazujući svoje pokvarene i zle zube, odlučih da ubrzam i stigoh pred gvozdenu grobljansku kapiju. Nikoga ne beše. Pokušah da je odškrinem i ona ispusti škripav, prodoran zvuk. To me prestravi zbog mogućnosti da budem otkrivena ali me žar za otkrivanjem istine o đavoljim tikvicama nagoni da krenem dalje. Blato i bare isprljaše mi cipele dok se huk vetra poigravao sa kapijom unoseći mi nervozu i strah. Na sve strane behu iskopine ili pak brdašca zemlje, polurastopljene kišom. Poneki komad kamena virio bi iz sve te mešavine čađi,crnila i prljavštine i kao da se grohotom smejao što se jedini održao pod prekom rukom pape Bonifacija. Začuh nekakav zvuk. Tanani i oštri tonovi dopirahu iza napuštene svešteničke kapele i ne podsećahu na drhtaj klavirskih dirki koje mi godinama unazad ispunjavaše dušu. Naprotiv,beše to nekakva nepoznata muzika koja kao da je dopirala iz samoga pakla, izazovno i osvetnički se prseći. Dođoh do ćoška kapele i od prizora mi se zaglavi krik u grlu. Grobar Maksimilijan sedeo je na zemlji pevajući nešto i svirajući neki instrument. Kraj njega beše balon kojekakve tečnosti a dokle god mi pogled dosežaše – nepregledno polje cucurbite pepo!! Bejah zgrožena i uplašena saznanjem da ludi Maksimilijan ipak sadi svoju baštu nad kostima nekih nesrećnika! A tamo,u blizini njegovih nogu,beše podignuta plastična masa kroz koju nazreh nove sadnice tikvica. Plastenik! Od neverice se uštinuh kako bih bila sigurna da ne sanjam ali ne, java je. Preplašeno se povukoh unazad i nagazih na skupinu papira na tlu, povezanih čvrstim kanapom. Sagnuh se i podigoh ih. Pogled mi prelete preko i u trenutku pomislih da je u pitanju obično smeće kojim je vetar zatrpavao groblje ali onda mi pažnju privukoše reči....
 “Leto Gospodnje 1680.godine. Danas od svoga prijatelja Lućinija dobih na dar bokal jedne tekućine za koju mi reče da je piće koje je sam Bog poslao nama nesrećnicima, izopštenim i osuđenim, u zatvoru sopstvenoga ludila. Nazvaše ga pivom i uz to mi priloži dugi i čudni instrument za koji mi napisa da će mi uz alkohol, biti največi prijatelj u teškim,sumornim,usamljeničkim noćima. Kaže da će proći vekovi pre nego li Italijani spoznaju njegovu čudotvornu moć a kako je oduvek verovao u moju razboritost uprkos glasinama, odluči da je samo meni daruje. Kaže,klarinet ga zovu širom Evrope... Bez daljih didaskalija, shvatih njegove reči. Nema potrebe da zamaram svoje stare,umorne ganglije. Odlučih da svojim cucurbitama zasviram u kišnim noćima kako bi ih podstakao da brže i naprednije rastu. Kada budu dovoljno velike, znam da će mi Lućini pomoći da ih širom Evrope dobro prodam i zaradim dovoljno da mogu pobeći iz ovog pakla zagušljive Verone, zatočen među grobovima i zemljom...”Tu beše kraj pisane reči. “Kakva besmislica!”pomislih. Onda su zaista u pravu kada tvrde da je Maksimilijan skrenuo s pameću. Bivši crkveni velikodostojnik koji na starom groblju neprestano sadi tikvice, ispija nekakvu stranu tečnost i svira taj instrument klarinet na kiši kako bi postakao rast svojih biljaka.... perdutamente!! U tom trenutku osetih a onda i ugledah ogromnu tamnu, stranu ruku koja se obavi oko moga tela učinivši me svojom jačinom nepokretnom. Iz grla mi se ote snažan krik koji mi na kratko odvoji dušu od tela...
“Šta ti bi odjednom, uplaši me, to sam samo ja!!”
“Izvini, mislila sam da je grobar!!”
“Kakav grobar, opet si nešto čudno sanjala?”
“Ma ne pitaj, sanjala sam grobara koji sadi tikvice.”
“Ti si moja tikvica. A sad lepo ćuti i spavaj inače ti neću verovati za grobara. Ko zna šta je on radio.”
“Samo ti zezaj. Poslaću ga pa nek u tvom dvorištu dan i noć sadi tikvice.”