петак, 25. април 2014.

Točak



.. Teško i grubo kloparanje točkova što su nosili tegobu ljudi i njihovih spašenih života, prenu me iz sna u vreme kada sunce dosta visoko bivaše na horizontu. Zaparina i vrela žega nagnaše me da se još dublje utisnem među ono malo stvari koje mogadoh nazvati svojim i tako sačuvam ovaj otrgnuti život od navale zajapurene, osorne i preteće vrućine. Sve okolo odavaše svoj prepoznatljiv miris; znojna i nečista ljudska tela što se stapahu sa prašnjavim i odveć starim koferima i svakojakim posudama koje u tom teškom trenu dograbismo i ispunismo svime onime što stigosmo da spasimo iz svojih kuća... Sada već zgorelih i pustih ognjišta, otetih i porušenih domova. Na sve strane behu razbacane kartonske kutije iz kojih virihu dečije, stare, krpene lutke; poneka izvrnuta cipela ili tamno pleteni džemper. Svega beše tu, na toj gomili što je najviše skrivala i štitila nas ljude, sada označene tim tmurnim i nemilim imenom. Izbeglice. Bili smo ljudi koji više nisu imali staništa. I poput nomada, bili smo osuđeni da se otisnemo u svet u kome možemo ali i ne moramo pronaći svoga kutka i prostora. I postaviti nove temelje života. Oprezno odložih svoje misli u krhke korice odvažnosti i pogledom ispratih jednog mladog čoveka očiju uprtih u daljinu. Beše tek zagazio u svoju trinaestu godinu, na oko dete a svedok toliko toga. Starost, pomislih. Samo naš izgovor za mudrost pred mladim svetom. Ovaj dečak imao je, bejah siguran u to, znatno više iskustvene nadmoći od svih nas odraslih prisutnih na ovom grubom rubu sudbine. Dečak me pogleda i brzo sklonih svoj pogled u stranu. Previše pitanja beše u njemu. Zamišljenost nije za oči jednog deteta i samog odveć suočenog sa nedaćama rata. Različita su lica slabosti. Nekome načnu telo, drugome izgrebu dušu. No,moje telo sada je samo trošna fasada, vidljivo okrnjenih ulubina i oštećenja. Trošna pukotina zadržana samo nekom neodređenom i nepoznatom nadom. Nenadanim gostom u ove čudne dane.

Hoćemo li umreti?” Seo je na zbijeno i isprano šatorsko krilo, privijajući noge svojim grudima. Duga i teška kosa beše mu uvijena u pregršt kovrdža koje skrivaše raskošno i puno, puteno belo lice.

 "Ne,nećemo", odgovorih spremno. “Izbegli smo smrti i sada smo sigurni.”

Ali više nemamo ništa”, nastavljao je dečak. “Izgubili smo sve. I naš zavičaj.”

Nemo i prećutno skupih usne.

Nismo sine,nismo ga izgubili. Zavičaj se uvek nosi u srcu. A dom...dom je tamo gde ga stvoriš. Imaćemo mi nove i lepše kuće.

 Da li će nas prihvatiti tamo gde odemo? Šta ako im budemo stranci?

Svi smo mi saputnici na ovom putovanju. Neko izgubi kuću a neko mnogo više. Neko ne doživi da ispriča i vidi dalje. Ti ćeš uspeti gde god se našao,pred tobom je budućnost. Neko novo tle čeka na tebe! Ali ne smeš se predati,odavde počinje tvoj novi život. Okreni list i zaboravi. Istisni ovo sećanje kao i svako drugo koje ti je oduzelo bar jedan dan od radosti. ”

A Vi, šta će biti sa Vama?”

Snažno sunce prigrlilo je našu kolonu.Bilo je već prilično kasno. Pogledah pravo u visine besciljno hvatajući niti jednog zraka.

Ja sam već pronašao novi dom i zavičaj. Ne brini za mene,sine.

A gde je to, gde ćete otići?”

Lavirint svetla prelete mi preko usana.

“Gde god otišli na ovome svetu,uvek možemo pustiti korenje. Ne daj da te ikada ograniči zemlja jer svet je širok koliko i tvoji vidici. Trudi se, radi i stvori svoje ognjište. A ako te negde ipak ne dočekaju kao svoga, zahvali se i nastavi dalje. Na svetu uvek ima mesta za one koji znaju gde pripadaju... A mi pripadamo istome. Naš zavičaj je sloboda i svetlost.

To rat ne može da nam oduzme."

“Kako znate da ne može?”

“Jer se zavičaj nosi u duši a naše duše sada su slobodne.

Jer mi smo preživeli, sine.

Нема коментара:

Постави коментар