петак, 25. април 2014.

Točak



.. Teško i grubo kloparanje točkova što su nosili tegobu ljudi i njihovih spašenih života, prenu me iz sna u vreme kada sunce dosta visoko bivaše na horizontu. Zaparina i vrela žega nagnaše me da se još dublje utisnem među ono malo stvari koje mogadoh nazvati svojim i tako sačuvam ovaj otrgnuti život od navale zajapurene, osorne i preteće vrućine. Sve okolo odavaše svoj prepoznatljiv miris; znojna i nečista ljudska tela što se stapahu sa prašnjavim i odveć starim koferima i svakojakim posudama koje u tom teškom trenu dograbismo i ispunismo svime onime što stigosmo da spasimo iz svojih kuća... Sada već zgorelih i pustih ognjišta, otetih i porušenih domova. Na sve strane behu razbacane kartonske kutije iz kojih virihu dečije, stare, krpene lutke; poneka izvrnuta cipela ili tamno pleteni džemper. Svega beše tu, na toj gomili što je najviše skrivala i štitila nas ljude, sada označene tim tmurnim i nemilim imenom. Izbeglice. Bili smo ljudi koji više nisu imali staništa. I poput nomada, bili smo osuđeni da se otisnemo u svet u kome možemo ali i ne moramo pronaći svoga kutka i prostora. I postaviti nove temelje života. Oprezno odložih svoje misli u krhke korice odvažnosti i pogledom ispratih jednog mladog čoveka očiju uprtih u daljinu. Beše tek zagazio u svoju trinaestu godinu, na oko dete a svedok toliko toga. Starost, pomislih. Samo naš izgovor za mudrost pred mladim svetom. Ovaj dečak imao je, bejah siguran u to, znatno više iskustvene nadmoći od svih nas odraslih prisutnih na ovom grubom rubu sudbine. Dečak me pogleda i brzo sklonih svoj pogled u stranu. Previše pitanja beše u njemu. Zamišljenost nije za oči jednog deteta i samog odveć suočenog sa nedaćama rata. Različita su lica slabosti. Nekome načnu telo, drugome izgrebu dušu. No,moje telo sada je samo trošna fasada, vidljivo okrnjenih ulubina i oštećenja. Trošna pukotina zadržana samo nekom neodređenom i nepoznatom nadom. Nenadanim gostom u ove čudne dane.

Hoćemo li umreti?” Seo je na zbijeno i isprano šatorsko krilo, privijajući noge svojim grudima. Duga i teška kosa beše mu uvijena u pregršt kovrdža koje skrivaše raskošno i puno, puteno belo lice.

 "Ne,nećemo", odgovorih spremno. “Izbegli smo smrti i sada smo sigurni.”

Ali više nemamo ništa”, nastavljao je dečak. “Izgubili smo sve. I naš zavičaj.”

Nemo i prećutno skupih usne.

Nismo sine,nismo ga izgubili. Zavičaj se uvek nosi u srcu. A dom...dom je tamo gde ga stvoriš. Imaćemo mi nove i lepše kuće.

 Da li će nas prihvatiti tamo gde odemo? Šta ako im budemo stranci?

Svi smo mi saputnici na ovom putovanju. Neko izgubi kuću a neko mnogo više. Neko ne doživi da ispriča i vidi dalje. Ti ćeš uspeti gde god se našao,pred tobom je budućnost. Neko novo tle čeka na tebe! Ali ne smeš se predati,odavde počinje tvoj novi život. Okreni list i zaboravi. Istisni ovo sećanje kao i svako drugo koje ti je oduzelo bar jedan dan od radosti. ”

A Vi, šta će biti sa Vama?”

Snažno sunce prigrlilo je našu kolonu.Bilo je već prilično kasno. Pogledah pravo u visine besciljno hvatajući niti jednog zraka.

Ja sam već pronašao novi dom i zavičaj. Ne brini za mene,sine.

A gde je to, gde ćete otići?”

Lavirint svetla prelete mi preko usana.

“Gde god otišli na ovome svetu,uvek možemo pustiti korenje. Ne daj da te ikada ograniči zemlja jer svet je širok koliko i tvoji vidici. Trudi se, radi i stvori svoje ognjište. A ako te negde ipak ne dočekaju kao svoga, zahvali se i nastavi dalje. Na svetu uvek ima mesta za one koji znaju gde pripadaju... A mi pripadamo istome. Naš zavičaj je sloboda i svetlost.

To rat ne može da nam oduzme."

“Kako znate da ne može?”

“Jer se zavičaj nosi u duši a naše duše sada su slobodne.

Jer mi smo preživeli, sine.

среда, 16. април 2014.

Креативно писање - завршетак приче "Секција" Лазе К.Лазаревића



                                                                                                                    I
Уседнем на    коња и   дођем  у среску канцеларију.
        Застанем писара Илију, с два-три сељака. Он нешто писаше.Сељаци седеше на дугој клупи крај зида.
         То је био најинтелигентнији српски чиновник кога сам икад видео, па ипак, поред четворо деце и тридесет и пет година, беше он само срески пи- сар. Његову памет поштовао је и ценио сваки ста- решина; штавише, сваки је и јавно и тајно за њега добру говорио, јер Илија беше човек који нигда није на параду изводио своју памет, те, дакле, за његову околину не беше опасности да ће је претећи у каријери. Не беше он заостао ни због борбе око сто талира, или, као што се то зове, санћим „политичке борбе“, ни због тога што није било празна места на која би га ваљало подићи, ни што у буџету не беше суме, нити што би, напослетку, ма ко од старијих имао што против њега. Он беше сам против себе. Зло је то бити паметан. Сам капетан му рече једном: „Ето, Милан доби класу пре тебе — та он се и џапао, већ ми је овде изишао — а ти си, хвала богу, паметан човек.“ И Илији се самом чинило да се мпрају пре њега задовољити сићушни духови који се сматрају за гоњене, прескочене, занемарене. Старешине, које су га обилазиле, знале су да се он неће никад наљутити, и то је било доста.
Да! А има их, то ће сви знати, сметењака од штице до пута у Минхен и Хајделберг и натраг. Они само науче мало каког језика, с непостижним талентом вежу кравате и нађу добре кројаче. Тако су чисти, тако уљуђени, тако умеју да аранжују кадрил и да се учтиво смеше, и пред њима се смеши цветни пут далеке каријере, да га, хоћеш-нећеш, мораш љубазно пресретати и по вољи му чинити. Они старешини донесу акт, нуме- рисан, регистрован, сајужен, лако се подбоче на зелен сто и реферују: „Сасвим се судара са смислом постојећих закона." Старешина буљи очи и намиче наочаре — не иде му никако у главу; али чим баци очи на дивно везану кравату и на запонке с дугметима као коњске плоче, одмах исплази врх језика и потписује. Та тај човек, који му тако одрешито „реферује“, играо је синоћ с ћерком саветника, члан је комисије за штампање поштанских марака, има записницу од јухта и са самим председником игра преферанса на пет пара поен.
Сиромах Илија! Тако му и треба! А што носи капут од преправљеног шињера и с пијаце шараиа иа лрсту? То квари углед чиновнички, затвара приступ онима који ведре и облаче и чини те човек добива трипут веће бркове него што му је плата.
Тако сам ја мислио чекајући да он сврши посао. Волео сам га увек гледати на послу — увек еам се нечим научио. Одсудно, чисто поимање свега што је радио, улевало ми је и респект и сажаљење.
Он посу песком, па прочита сељацима оно што је писао. Беше то кратко саслушање зашто нису довели децу на каламљење богиња, и решење којим се казне с по десет динара.
Сељаци се избечише. Стадоше учтиво грдити закон и власт, и све до бога. Илија им на све одговори: имају ли новаца при Себи да плате? — Они одговарају да немају. — „Шта одређујеш за продају?“ — „Вола.“ — Он прибележи. „Добро, хајд’ сад идите!“ — Али они не хтеше изићи, понављајући непрестано како су они били на гра- ници, како им Турчин није чинио оно што сад власт чини итд., итд. Илија куцну у звонце и, навлачећи други капут, рече пандуру: „Изведи ове људе напоље!“
    Забога, г. Илија, што им не објасните ствар опште потребе и државног живота? Видите, њима је неправо. Будући с неразумевањем заједничке користи ... — тако ја са зебњом хтедох му учинити неку паметну примедбу.
    Није то тако ласно — рече Илија, благо се намргодивши, — Разумевање мора бити истинито, па је корисно. Објашњавајући му оно што он не може или неће да разуме, само га кварим, а себи убијам углед. Он мора или разумети или веровати, или волети или респектовати.
    Знам, али ствар је јасна!
    Па баш зато.
    Хоћемо ли? — рекох ја видевши да он закопча до грла свој плавим бархетом постављен капут.
Појахасмо коње.
Уз пут смо махом ћутали. Мој сапутник беше замишљен, чинило ми се, јаче него обично. Беше и мени нешто тешко, не знајући зашто. Коњи су под нама топотали оним ситним монотоним касом, за нама је гласно зевао пандур, пред нас су час по излетали глупи пупавци с њиховом као бајаги песмом. Свуда на поглед око нас била је јако про- ређена церова шума. Небо беше покривено веома танким магличастим облачком, који је ипак пропуштао, као кроз често решето, охладнелу сунчеву светлост. Тако ми дође да тамо иза облака, као иза завесе на позорници, стоји спремна некака трагедија, и хтедох то казати и г. Илији, али ућутах, знајући да он слабо мари за сентименталне разговоре. У тај пар лупи нешто о земљу; ми се освртосмо и угледасмо ногу пандурева коња на једној књизи. Г. Илија се прихвати за бисаге, па мало осорљиво рече пандуру, који већ беше скочио с коња и књигу му додаваше: ,,А што ти, брајко, не пазиш како то мећеш?" Па, као да сам му ја крив, љутито се мени окрете: „Још и није моја књига; а да сам је изгубио?" Ја бацих поглед на књигу и прочитах „Тraitе"
    Знате француски? — упитах га.
    Читам — рече он, — то јест, не читам , .. како да вам кажем? .. . Разумем смисао, али не умем изговарати.
    Како? Па то је бар лако. Ко вас је учио?
    Сам.
    Па што нисте учили и изговор?
-— Што ће ми? Никад ми, извесно, неће затребати. Ја никад нисам чуо ни кад ко други говори француски.
    Гле, молим те! Па ви сте живели у Београду?
    Шест година. Па ипак нисам никад чуо да ко говори.
— Наравно — мислио сам се ја — хоћеш ти да идеш у капуту од прекројеног шињера!
Он се опет замисли.
Опет и мене притиште нека чама. Пандур савесно и даље зева, пупавци поскакују, шуми краја нема, а на небу иста завеса.
Да бих се што разгалио, упитах га кака је секција због које идемо.
Он ми укратко и замишљено исприча: да је пре две године неки Станоје ударио неког Видака ножем у прси; да је овај после тога на неколико времена умро; да је тадашњи лекар правио секцију, нашао да је нож ушао у прси између трећег и четвртог ребра десно, спреда, и дао мишљење да је смрт дошла од убода ножем, али касација не уважи протокол секције стога што је на протоколу потписан срески практикант, а по закону мора бити указни чиновник, и да сада ја треба поново да ископам Видака и да видим је ли баш од те ране умро.
Сумњао сам, наравно, да нећу ништа моћи видети сада, после две године дана. Кажем то и г. Илији.
Он слеже раменима: „Шта ћемо? Крива је полицијска власт што није урадила прву секцију по закону; крива је судска власт што бар, кад је видела да је протокол неуредан, није наредила одмах другу еекцију. Таке ствари — говораше — најгоре убијају ауторитет власти.
    Мени је — рече — тако некако као да ћете мене самог поново копати.
    Познајете ли убицу?
    Познајем: један пропалица који је пре четири године пуштен са десетогодишње робије на коју је осуђен због опасне крађе!
    А убијени?
Илија се мало намргоди. Окрете се мени и као да се или не могаше некако да намести на седлу или да отпочне разговор.
    Видите — рече напослетку — тај Видак то је с целом његовом кућом био неки особењак. Видећете, кад га Ископате, кака је то људина била. Син му је јако налик на њега, и нарави је пљунути отац. Ви ћете га видети.
    А шта му је син?
Илија се још јаче намргоди и још забринутији дође:
    Сељак као и други, али је тако исто јако чудноват човек. Увек носи пиштољ за пасом. Нисам никад чуо да лаже. Увек је нешто тмор. У селу има глас, разуме се, сасвим неоснован, да је Видак незаконит син Карађорђев. То чини те је и Видак, па сада и син му Живан, у неком мистериозном гласу. Чућеш, на пример, да кажу: „па- метан као Живан“, иако ни њега, ни оца му никад не узеше за кмета; или „убојица као Живан“, иако се никад ни с ким није побио. Једанпут, кад сам сам за покојног Видака питао какав је, рече ми један сељак: ,,Он је, господине, као један телеграв!“ — ,,Како то?“ — ,,Е, де сад, тако!“ — Илији се чудновато промени лице.
Ви се чудите што вам толико причам, а знате ли: и тога Живана — рече — кад год видим, тако ми је као да видим судбину!
Ја се чисто тргох. Та Илија није сељак, он се увек јасно изражава.
Како то: као судбину?
Не знам ни ја. Тако ...
Чију судбину?
Моју ... његову ... свачију ... Не знам ни ја.
После неколико минута он се опет промешкољи на седлу:
Видите, ја се бојим још нечега!
Чега?
Бојим се да Живан не дадне поново ископавати оца, и ја онда не знам шта бих радио. Морао бих сам копати. Ниједан ме сељак не би послушао.
А зар је он тако непослушан власти?
Боже сахрани! Али кад власт не зна шта ради, а човек је прост . .. Ви знате шта они мисле о мртвима.
Неће, ваљда — рекох ја, а самога ме прође лака језа.
Почесмо се спуштати лаком низбрдицом. Шума се сврши, и пред нама у дољи лежаше село.
— Ето нас! — рече Илија.
Било је три сахата по подне кад стадосмо пред судницу.
II
 Дотрча неки Станојица Кушаковић, усплахирен и поплашен:
Не дај ме, господине, хоће да ме убије Живан!
— Како, хоће да те убије? Зашто да те убије?
Не знам ни ја! Хоће тако, на правди бога! Како је он био усплахирен, то га Илија и не пита даље шта се збило, већ га запита:
А где је Живан?
   Ево га пред механом.
Стрчимо одмах механи. Застанемо њих неколико сељака, али Живана не беше. Упитамо их шта је то било.
    Ама Живан с малим што не уби Станојицу! — рече Милић командир.
    Ама како? Зашто?
    Е, де сад!... Дошао, ево, овај брат овде из Срчанице, па ће упитати Живана како му је име. Живан каже: „Живан.“ Онда овај овде рече: „Да си поштен, ама, не прими за зло, ружно ти име!“ (Знаш, мало се напио: видиш га.) Док Станојица, ваљда да се умили Живану, поче причати како то на име не вреди много полагати као коњу на боју. Вели: „Ето, баш сав свет каже да алат не ваља, а ја имам једног коња алата, вреди сто минцаћа.“ Док Живан, ни пет ни шест, него хтеде да убије Станојицу.
    Ама како? Чиме? Шта је радио? Говорите једанпут! — рече Илија.
Сељаци стадоше да се згледају. Чешу се иза ушију. Нико не уме да каже како!
Ћуте, мисле се.
    Е, па тако, де! — рече Милић.
    Како, де?
    Тако, море, знаш, испречи се, па, болан, да си га видео, као један рис.
    Па шта је онда радио? — питаше опет, нестрпљив, Илија.
    „Шта је радио?“ Хтео да га убије, ето шта је радио!
    Чиме?
    Чиме? Пиштољем! Зар не знаш да он увек носи пиштољ за пасом?
    Па је ли вадио пиштољ?
    Вадио? Да га је извадио, не би Станојица ни ногом закопао!
    Па како је онда хтео да га убије? Је ли говорио штогод?
    Боже мој, господине, смешан си и ти, не прими за зло! Па зар се то не види кад ко хоће да убије кога? Није, истина, говорио ништа, ама зар ти не знаш Живана?
    Знам, знам — рече Илија, сасвим обавештен. — Хајд’, ти, да нам скинеш чизме.
Уђосмо с пандуром у собу. Скидосмо обојица чизме.
Давно и давно беше пандур изишао с чизмама напоље из собе, а Илија још лежаше заваљен на миндерлуку, с испруженом ногом и још испруженијим очима. Ја ћутах и посматрах га; мишљах о њему, о путу, о Живану, о разговору са сељацима. Ћутање ми напослетку досади:
    Шта сте се замислили, г. Илија?
Он се трже. Подави једну ногу пода се, намести се на кревету, па се значајно окрете мени:
    Видесте ли ви? Чусте ли шта говоре?
    Чух, али не разумех ни беле! — рекох ја.
    Не разуместе? Зар ви не видесте шта су они све прочитали у оку Живанову?
Ја се мало постиђен, окуражих:
    Та да! — рекох ја — видим, знам! Ви, ваљда, мислите то што, ваљда, он, онај... онако ... знате... да ... дакако!
Дакако! Дакако! — понови значајно Илија, као да сам озбиљно нешто разумљиво казао — дакако! Видите како и инстинкт зна да прочита инстинкт! Дакако!
Онда изиђе у папучама на доксат. Нареди вечеру механџији, а кмету све што треба за сутра за секцију. Уживао сам слушајући тај одсудан тон и систематски распоред посла и спреме око њега.
    Да, и једно уже, да се подметне испод сандука, да га лакше извучемо! — викну напослетку, враћајући се мени у собу. Онда збаци папуче, прући се на кревет и тури руку на очи. Дуго је ћутао и нешто мислио. Онда наједанпут скочи, стаде насред собе и окрете се мени:
    Ама знате ли ви да бих дао бог зна шта да не морам овај посао радити? Како ја могу сутра изићи пред људе? Како им заповедити да га поново копају? Шта да им одговорим кад ме упитају: зашто се то чини? Лагати их не могу. Да признам да је власт неупутно радила? Ја власт, па да признам да сам сам лудо и бенасто радио! Па шта је с мојим аукторитетом?! Или зар да кажем да су они пре мене радили неупутно? А ко ми јамчи да онај који дође после мене неће казати да сам и ја радио неупутно? Неупутно! ... лудо!... сумануто!... згрануто!... бенасто!.. . Пи! Срамота! Срамота! Кажем вам, живога ми бога, волео бих да мене самога сечете него њега!
Илија се беше променио.
   Та махните се, бога вам, г. Илија! — хтедох га ја тешити. — Казаћемо им да се закон променио, па ето ти!
   Да! Али ће он онда мислити да се закон сваки дан мења, да и не рачунам што бих га слагао.
   Ама, па добро, па шта ви хоћете? Зашто се, опет, толико кидате? Као да ћемо сећи жива човека!
                  Господине! — рече он, први пут откако га знам, с патосом, а јабучице му поли циркумскриптно руменило и очи засузише. — Господине! Зар власт, зар ја да један посао, ма какав, радим двапут стога што сам га први пут погрешно урадио? А какав посао још? Знате ли ви — то јест, знате, знам да знате — чиме казни закон онога ко нагрђује мрца? И ми га сад нагрђујемо, ми или они пре нас што су га, као бајаги, секцовали. Један од ова два посла је нагрђивање (Shandung), јер је један непотребан, неупотребљив. Ко одговара за то? Нико! Власт! А, друго... Шта радимо ми? Претресамо кости. Лако је вама: ви сте човек образован, учили сте толике науке, нарочито природне науке, били сте у Бечу, у Паризу — и све то! Али ево ја, ја — чујете ли? — ја, Илија писар, не бих дао дарнути костију свога оца па ма то било баш у најчистијој намери задовољења правде и правице, не бих дао ни мотиком закопати онде. Ја... ја бих ударио, осакатио, нагрдио, убио!... Ја бих отишао у хајдуке!
Богиња правде беше одрешила махраму и вираше на очи Илине.
Илија говори још много о томе ко је и шта је народ, о његовим појмовима, веровањима, начину живота, обичајима итд. Смеје се људима који су, истииа, за де- тињства чували свиње, али своје студије довршили у Паризу, па идак мисле да знају народ. Пита доктора може ли он да замисли како лаик мисли о какој болести, мада је он до своје двадесете године био лаик итд., итд.
Кад Илија ућута, рећи ће доктор врло замишљено:
 Ама не знам да ли ће они сутра имати млека за доручак и да ли им је кава добра.
                                                                         III
Док је Илија немирно и доктор мирно спавао, хајдемоте часом Живановој кући!
Кад Живан дође то вече кући, рекоше му да је ђед већ легао и да неће да вечера.
Живан је ипак знао да треба да га обиђе, ако не за шта друго а оно да се с ђедом моли богу пре спавања,
Кад уђе у собицу, ђед је гледао, намргођен, на другу страну и одговарао је усиљено равнодушно на све што га је Живан питао.
После Молитве Живан је санћим вечерао, после је легао. Дуго није заспао, мислећи о свему шта се данас спрема и шта ће сутра бити, а нарочито о ђедову ћутању, Огледао је од сваке стране да га протумачи, али никако му не пође за руком. Дуго се превртао и на силу бога жмурео, и тек носле поноћи скочи уплашено из постеље, дохвати свој пиштољ испод главе и срдито и престрављено гледаше неко време кроз отвореи прозор у мрачну, тиху ноћ.
Сетио се што је ђед срдит!
Сутрадан поранио је Живан да обиђе прво ђеда и да кришом прелије оца. Ђеда нађе у расвитак, будна, седи под дудом. Као неки кривац, он му приђе с погнутом главом и срамежљиво назва му добро јутро. На велико своје чудо, виде он да је ђед сасвим добро расположен, отпоздрави га, рече му да донесе ракије и посади га украј себе.
 Да чујеш, дијете — рече ђед — добро бити неће. Ружно сам здраво нешто сањао!
Живану се учини да му је, јуче избријана, брада за читав прст израсла и да му се све подиже и да изгледа као јеж, и полако гутајући проговори:
    Шта то?
    Да бог на добро окрене! — рече ђед.
Обојица ћуте. Живану је страшно. Већ тече крв.
    Ама сањам ја — почеће унеке ђед — сањам: ко ми славимо, па ужегли свећу, велику, дебелу, као Јовица из Црепаје. Окупио се силан свет, па што су наши, ама што је господе ...
[Слутње и бриге, које су уочи секције обузеле Илију, обистинише се. Кад је тога дапа хтео приступити послу, стаде га Живан молити да му не дира оца. Илија га не може послушати, већ нареди да се почне; тада га Живануби на месту. Кад убицу ухвате и затворе, њега дарну сузе удовице Илпне. Она кука:]
    Куку, Живане, бог ти судио! Куд ће моје четворо деце!
[Њеној запевци одговара јаук Живанов:]
    Куку, г. Илија! Куд ће моја душа!
    

У СУДУ:

— Државни тужилац вели да је он ударио на власт.
Ми се веселимо, нпр., и гађамо нишан у једну букву. Похапсе нас што је на тој букви телеграфска чашица.
И дeда је на суду.....
.    .    .   . Удовица се Илпна са четворо деце грдно злопати после несреће која их је снашла. Често остану без најпотребнијих намирница.
На Бадње вече седе они, невесели, без игде ичега у кући за празник, кад најстарији синчић чује неко шушкање на вратима. Зачуде се, отворе и нађу на прагу уређену печеницу и друго чим ће дочекати Божић. На свему томе беше хартпца с речима: „Молите се за мене!“
То је био поклон Живанов, који, пошто је, ваљда, издржао казну, тражи од њих, морен грижом савести, да се моле за његову душу. Они доиста не штеде благослова непознатом добротвору, замишљајући да је то каки друг покојнога Илије. За Живана не чују они никад ништа.
Он их, међутим, није ни даље заборављао, те се с његовом помоћу деца подигну и одрасту. Али како не знају чија рука то ради, у њиховим душама не слаби старо осећање према очеву крвнику, те ће једна прилика донети: и Илпн син убија Живана, очева убицу, а добротвора свога и своје породице!. . .]

                              .                             .                              .


Кад ђед зачу шта снађе Живана, окуражи се и изађе на бој сину Илину. Станојица проне глас те сакупи сељаке кад мегдан почну. Би му жао ђеда Живанова те брзо с ума метну да га је Живан хтео убити због кавге око имена. Сељаци се окупиху а Станојица распаса пиштољ и опалише у небо. Тице прхнуше у висину док им се пера лелујаху којекуда. Сељаци одбројаваше док ђед и Илин син се удаљаваху један од другога. Удовица Илина вели: “Дабогда те саранили са Живаном ђеде ако ли ми сина дирнеш!” Пуцањ опали. Сви се сјатиху брзом журбом кад оно Станојица ропће док се крв растапа са његове главе. “Аја шта урадисте! Куку Бог вам судио, та човека недужна упокојисте!“ Ђед се посади крај Станојице те стаде доктора викати. “Ко учини ово Станојици?”, огласи се Милић командир. “Каки је овај скуп, оћете секцију на жива човека да радите! Срамота! Сиктер!” Како он викну, тако народ устукну. Још понеки око Станојице запомагаху. “Јел на моју реч оглувесте, сиктер или ћу у затвор све да вас водим!” Оста Станојица сам са командиром. “Ипак ја загинух од руку Живанових! А г.Илија ми не узе за истину! Те и њега Живан сарани!”
...
Доктор секцира Станојицу а Видака се нико не сети. Ђеда прозваху убојицом те Живана покопаху уз срескога практиканта.
Чека и он секцију!