четвртак, 08. септембар 2016.

Raskršće

                                                                       .  .  .
Mnogi putevi i mnoga raskršća, mase ljudi dalekih i stranih. Ona tamo grupica smeje se i komentariše neki klip sa jednog od pametnih telefona. Tehnologija ključa na sve strane. Manje pogleda u oči, više u ekrane.
Grupa belih, čupavih pasa dolazi na zakazano druženje u sedam časova. Vlasnici se pozdravljaju prepoznatljivim frazama, kuce radosno poskakuju vrteći se u krug i jedne oko drugih. Čistoća radosti.
Jedan nametljiv muškarac počinje da mi pruža žalosne rečenice upakovane u nesiguran, kiseo osmeh. Nisam tražila a tu sam se zatekla. Ne čujem, ne vidim, ne osećam. Moje su misli već duže vreme daleko.
Fontana me kao u šali prska skupinom sitnih, hladnih, kao iglice oštrih kapljica. Hoće da mi skrene pažnju. Sa žalosnog nametljivca, sa radosnih kuca, sa grupe koja se tehnološki socijalizuje. Sa misli koje me preplavljuju. Jedno zvono a onda više, prilično asinhronizovanih razbija galamu i unosi nered u već postojeću gužvu. Kao da opominje, 20h je časova, vreme je da pospremite svoja očekivanja i svoje živote. Hladnoća me osvežava i kao u transu budi iz sna o snu koji se neće ostvariti. Kiselo se osmehujem nametljivcu i odlazim. Pozdravljam vlasnike pasa i kuce blago protrljam po čupavim glavama. Bacam spontan pogled ka tehnološkoj grupici. Ne razumem ih i ne zavidim im. Pozdravljam zvona pogledom ka još uvek letnjem nebu, bez zvezda ali sa lepim nijansama tamno plave i crne. Opraštam se od svojih misli. Ostavljam ih tu na platou, utapam u zvonjavu zvona, u lavež kuca, u smeh one tehnološke grupe. U bezobzirnost sa kojom odbih nametljivca. I krenuh.
Ćutke i nežno ka nekom lepšem raskršću.

среда, 03. август 2016.

O ženama. Zašto se ne prihvatamo međusobno a očekujemo da nas prihvate?

Čini se da je uloga žena danas više nego potcenjena i porobljena. Pre svega predrasudama. Štaviše, pričajući sa ženama različitih generacija stičem utisak da smo mi same jedne drugima vuk, da same sebi urušavamo vrednosti robujući nametnutim i nasleđenim predrasudama. I stoga pre nekoliko dana, čuh tu neprijatnu etiketu za koju sam verovala da je ipak ostavljena negde u prašnjavom, prošlom veku. Raspuštenica. Pogrdna reč za ženu koja je samo odlučila da iskoristi svoje pravo na izbor, na život, svoje pravo na grešku. Pogrešila je, našla se u nesrećnom braku i kao da joj nije dovoljno patnje što mora da prekine tu tešku vezu u kojoj su neretko i deca činioci, već mora i žensko društvo da je žigoše, da je unizi, da je potceni ne bi li se vlastito uzdiglo, istaklo. Govori se toliko o nasilju nad ženama, o fizičkom i psihičkom nasilju od strane muškaraca ali je pitanje zašto žene čine to verbalno nasilje jedne nad drugima, zašto umesto da se zaštite međusobno imaju tu želju da tuđi život i odluke žvaću i vare kao najukusniju hranu. da malo zabibere, nezasite tuđih grešaka.
U prilog tom ženskom pravu i ženskim greškama i odlukama, prilažem i vest da će se na otvaranju Olimpijskih igara u Riju 5.avgusta pojaviti i prvi transrodni brazilski model koji je muza mnogih svetskih  kozmetičkih kuća, Lea T. Da li će se i na nju obrušiti baš žene, kao lešinari željne da ograde svoju urođenu ženstvenost od te druge, naglo stečene? Jer paradoks jeste da činjenice dokazuju da muškarcima najmanje smetaju ovakvi izbori, žene "raspuštenice" i slične ljudske slabosti i mane. Iako suštinski ne razumem transrodnost kao pojavu, podržavam pravo svake osobe da svoju seksualnost i identitet pronađe, izgradi i ispolji sve dok to čini na način koji ne unižava i ne oštećuje moj ili bilo čiji tuđi život. Ukoliko se ta osoba istinski oseća kao žena, ukoliko smatra da je to njena istinska priroda, ja ću je prihvatiti kao ženu iako joj rođenjem nije dat telesni identitet žene. To je ne čini manje vrednom a nažalost - često je čini žrtvom predrasuda. Jer je i kao razvedena žena odlučila da živi. Shvatila je da je život suviše kratak da bismo se bojali društvene osude i ne prihvatanja, odbacivanja kojem su ljudi (žene) toliko skloni.
Ukoliko bi žene svoje koleginice, komšinice, poznanice posmatrale kao bića sa podjednako važnim i bitnim željama, strahovima, bića podjednako sklona i glupim i pametnim izborima, svet bi zaista bio jedno lepše mesto za život. Ne moramo se nužno voleti ali se ne moramo ni osuđivati međusobno. Iako je očigledno, deo naše srpske kulture čuvena rečenica "Obradovao se što je komšiji crkla krava", odbijam da prihvatim da su samo sredina u kojoj smo rasli i mentalitet koji smo nasledili, odgovorni za ne razumevanje i potrebu da drugima preko sudimo. Ima mnogo više do toga šta je u ljudima, šta u njima raste, šta neguju i hrane a šta zapostavljaju u sebi, dobrog ili zlog vuka. A nad tim, sve mi žene treba da se zapitamo i preispitamo. I da shvatimo da ćemo se, negujući tradiciju odbacivanja, i mi kad-tad nači na tapeti. A to neće biti ni malo lep osećaj.

среда, 23. март 2016.

Zapisi iz sivog sna. Jednog dana volela bih čuda



... Jednog dana volela bih da sakupljam lekovito bilje. Da poput travara, smišljam i spravljam svoje tajne recepture. Oduvek su me privlačili magija i šamansko, rituali i prokletstva, zapisi i ispričano.
Čuda.
Jednog dana volela bih da imam svoju cvećaru. I baštu u kojoj bih gajila cveće. Neko egzotično i jarkih boja. Ili delikatno poput orhideja. I obavezno pistaće, to čudesno drvo pistaća.
Malo čudo.
Jednog dana volela bih da imam farmu svitaca. I muzej posvećen svicima. Da skupim nebrojeno puno knjiga posvećenih svicima. I da ih slavim u svoj njihovoj lepoti. Da im se divim i izbliza ih posmatram. Osluškujem i osećam. Baš kao vilinske konjice, ta magična bića iz vilinske zemlje. 
Samo nam kratko pozajmljena za ovaj čudan svet.
Čudo.
Jednoga dana volela bih da pomerim granice nauke. Da izgorim u laboratoriji, da uložim sve svoje atome u otkrivanje nekih novih lekova, metoda, tehnika. Da u nauci dopunim poglavlje. Popunim praznine oralno medicinske prakse. Da pronađem, otkrijem, razumem. A onda svetu poklonim, pokažem, predam.
Čuda.
Jednog dana volela bih da budem baka koja peče kolače. One čajne,mirisne, cimetne. Kolače za dušu. I da cela ulica zamiriše kad otvorim rernu. A da ih onda podelim deci. Svojoj, komšijskoj, uličnoj. Da budem poznata kao slatka baka. Ona koja ljubav daruje i šećerom. I cimetnim kolačima.
Mini čudima.
Jednog dana volela bih da makar i jednom pa zauvek, dotaknem pingvina. Da osetim kako mi podrhtava nežno perje pod prstima. Da osetim otkucaje srca i toplinu malog tela. I da ga zagrlim, pa makar i na tren. Jer nema lepšeg bića na ovom svetu od tog malog,preljupkog pingvina.
Malog čuda.
Jednog dana volela bih da u ruci držim ruku ispresecanu venama. Staračku,suvu, smežuranu, nejaku. Ali moju, najvoljeniju. Da ukrstim prste sa njegovim prstima i da nam se burme sudare. Da ih i dalje nosimo. I da nam se ruke i dalje savršeno uklapaju.

Moja čuda.