среда, 23. март 2016.

Zapisi iz sivog sna. Jednog dana volela bih čuda



... Jednog dana volela bih da sakupljam lekovito bilje. Da poput travara, smišljam i spravljam svoje tajne recepture. Oduvek su me privlačili magija i šamansko, rituali i prokletstva, zapisi i ispričano.
Čuda.
Jednog dana volela bih da imam svoju cvećaru. I baštu u kojoj bih gajila cveće. Neko egzotično i jarkih boja. Ili delikatno poput orhideja. I obavezno pistaće, to čudesno drvo pistaća.
Malo čudo.
Jednog dana volela bih da imam farmu svitaca. I muzej posvećen svicima. Da skupim nebrojeno puno knjiga posvećenih svicima. I da ih slavim u svoj njihovoj lepoti. Da im se divim i izbliza ih posmatram. Osluškujem i osećam. Baš kao vilinske konjice, ta magična bića iz vilinske zemlje. 
Samo nam kratko pozajmljena za ovaj čudan svet.
Čudo.
Jednoga dana volela bih da pomerim granice nauke. Da izgorim u laboratoriji, da uložim sve svoje atome u otkrivanje nekih novih lekova, metoda, tehnika. Da u nauci dopunim poglavlje. Popunim praznine oralno medicinske prakse. Da pronađem, otkrijem, razumem. A onda svetu poklonim, pokažem, predam.
Čuda.
Jednog dana volela bih da budem baka koja peče kolače. One čajne,mirisne, cimetne. Kolače za dušu. I da cela ulica zamiriše kad otvorim rernu. A da ih onda podelim deci. Svojoj, komšijskoj, uličnoj. Da budem poznata kao slatka baka. Ona koja ljubav daruje i šećerom. I cimetnim kolačima.
Mini čudima.
Jednog dana volela bih da makar i jednom pa zauvek, dotaknem pingvina. Da osetim kako mi podrhtava nežno perje pod prstima. Da osetim otkucaje srca i toplinu malog tela. I da ga zagrlim, pa makar i na tren. Jer nema lepšeg bića na ovom svetu od tog malog,preljupkog pingvina.
Malog čuda.
Jednog dana volela bih da u ruci držim ruku ispresecanu venama. Staračku,suvu, smežuranu, nejaku. Ali moju, najvoljeniju. Da ukrstim prste sa njegovim prstima i da nam se burme sudare. Da ih i dalje nosimo. I da nam se ruke i dalje savršeno uklapaju.

Moja čuda.

Нема коментара:

Постави коментар