среда, 03. август 2016.

O ženama. Zašto se ne prihvatamo međusobno a očekujemo da nas prihvate?

Čini se da je uloga žena danas više nego potcenjena i porobljena. Pre svega predrasudama. Štaviše, pričajući sa ženama različitih generacija stičem utisak da smo mi same jedne drugima vuk, da same sebi urušavamo vrednosti robujući nametnutim i nasleđenim predrasudama. I stoga pre nekoliko dana, čuh tu neprijatnu etiketu za koju sam verovala da je ipak ostavljena negde u prašnjavom, prošlom veku. Raspuštenica. Pogrdna reč za ženu koja je samo odlučila da iskoristi svoje pravo na izbor, na život, svoje pravo na grešku. Pogrešila je, našla se u nesrećnom braku i kao da joj nije dovoljno patnje što mora da prekine tu tešku vezu u kojoj su neretko i deca činioci, već mora i žensko društvo da je žigoše, da je unizi, da je potceni ne bi li se vlastito uzdiglo, istaklo. Govori se toliko o nasilju nad ženama, o fizičkom i psihičkom nasilju od strane muškaraca ali je pitanje zašto žene čine to verbalno nasilje jedne nad drugima, zašto umesto da se zaštite međusobno imaju tu želju da tuđi život i odluke žvaću i vare kao najukusniju hranu. da malo zabibere, nezasite tuđih grešaka.
U prilog tom ženskom pravu i ženskim greškama i odlukama, prilažem i vest da će se na otvaranju Olimpijskih igara u Riju 5.avgusta pojaviti i prvi transrodni brazilski model koji je muza mnogih svetskih  kozmetičkih kuća, Lea T. Da li će se i na nju obrušiti baš žene, kao lešinari željne da ograde svoju urođenu ženstvenost od te druge, naglo stečene? Jer paradoks jeste da činjenice dokazuju da muškarcima najmanje smetaju ovakvi izbori, žene "raspuštenice" i slične ljudske slabosti i mane. Iako suštinski ne razumem transrodnost kao pojavu, podržavam pravo svake osobe da svoju seksualnost i identitet pronađe, izgradi i ispolji sve dok to čini na način koji ne unižava i ne oštećuje moj ili bilo čiji tuđi život. Ukoliko se ta osoba istinski oseća kao žena, ukoliko smatra da je to njena istinska priroda, ja ću je prihvatiti kao ženu iako joj rođenjem nije dat telesni identitet žene. To je ne čini manje vrednom a nažalost - često je čini žrtvom predrasuda. Jer je i kao razvedena žena odlučila da živi. Shvatila je da je život suviše kratak da bismo se bojali društvene osude i ne prihvatanja, odbacivanja kojem su ljudi (žene) toliko skloni.
Ukoliko bi žene svoje koleginice, komšinice, poznanice posmatrale kao bića sa podjednako važnim i bitnim željama, strahovima, bića podjednako sklona i glupim i pametnim izborima, svet bi zaista bio jedno lepše mesto za život. Ne moramo se nužno voleti ali se ne moramo ni osuđivati međusobno. Iako je očigledno, deo naše srpske kulture čuvena rečenica "Obradovao se što je komšiji crkla krava", odbijam da prihvatim da su samo sredina u kojoj smo rasli i mentalitet koji smo nasledili, odgovorni za ne razumevanje i potrebu da drugima preko sudimo. Ima mnogo više do toga šta je u ljudima, šta u njima raste, šta neguju i hrane a šta zapostavljaju u sebi, dobrog ili zlog vuka. A nad tim, sve mi žene treba da se zapitamo i preispitamo. I da shvatimo da ćemo se, negujući tradiciju odbacivanja, i mi kad-tad nači na tapeti. A to neće biti ni malo lep osećaj.

Нема коментара:

Постави коментар