четвртак, 08. септембар 2016.

Raskršće

                                                                       .  .  .
Mnogi putevi i mnoga raskršća, mase ljudi dalekih i stranih. Ona tamo grupica smeje se i komentariše neki klip sa jednog od pametnih telefona. Tehnologija ključa na sve strane. Manje pogleda u oči, više u ekrane.
Grupa belih, čupavih pasa dolazi na zakazano druženje u sedam časova. Vlasnici se pozdravljaju prepoznatljivim frazama, kuce radosno poskakuju vrteći se u krug i jedne oko drugih. Čistoća radosti.
Jedan nametljiv muškarac počinje da mi pruža žalosne rečenice upakovane u nesiguran, kiseo osmeh. Nisam tražila a tu sam se zatekla. Ne čujem, ne vidim, ne osećam. Moje su misli već duže vreme daleko.
Fontana me kao u šali prska skupinom sitnih, hladnih, kao iglice oštrih kapljica. Hoće da mi skrene pažnju. Sa žalosnog nametljivca, sa radosnih kuca, sa grupe koja se tehnološki socijalizuje. Sa misli koje me preplavljuju. Jedno zvono a onda više, prilično asinhronizovanih razbija galamu i unosi nered u već postojeću gužvu. Kao da opominje, 20h je časova, vreme je da pospremite svoja očekivanja i svoje živote. Hladnoća me osvežava i kao u transu budi iz sna o snu koji se neće ostvariti. Kiselo se osmehujem nametljivcu i odlazim. Pozdravljam vlasnike pasa i kuce blago protrljam po čupavim glavama. Bacam spontan pogled ka tehnološkoj grupici. Ne razumem ih i ne zavidim im. Pozdravljam zvona pogledom ka još uvek letnjem nebu, bez zvezda ali sa lepim nijansama tamno plave i crne. Opraštam se od svojih misli. Ostavljam ih tu na platou, utapam u zvonjavu zvona, u lavež kuca, u smeh one tehnološke grupe. U bezobzirnost sa kojom odbih nametljivca. I krenuh.
Ćutke i nežno ka nekom lepšem raskršću.

Нема коментара:

Постави коментар